У СПОМЕНИК XLI Српске краљевске академије, штампан у Београду 1904. године. дело Ивана Јастребова, „Стара Србија и Албанија“. Предговор и биографију написао је Момчило Иванић (Пивнице, 2/14. март 1853 — Београд, 23. април/6. мај 1916), српски филолог, професор гимназије и секретар Лексикографског одсека CКA. На Великој школи Београду, био је ђак Даничића и Новаковића. Самосталних радова од значаја нема.
Иванић о образовању Јастребова пише: „Изван родитељског дома добио је духовно образовање у Астраханској Семинарији „бурси“. За тим пређе у Казанску Духовну Академију, коју је свршио са степеном студента, а у брзо доби и степен кандидата Академије. За формалну страну његова образовања много вреди, што је из тих школа изнео темељно знање, поред нових, нарочито класичних језика: латинскога, грчког и словенскога.“
Наводећи успешну каријеру Јастребова, Иванић пише: „За време српскога устанка (од 17. августа 1875. до 13. новембра 1876.) беше чланом Консулске Комисије за побољшању стања српског народа у Босни и Херцеговини. А кад 1. јула 1879. би постављен за консула у Призрену, врати се опет у место, за које П. С. Срећковић вели. да је „баш у њему провео своје најбоље дане и године“ и да је ту „под његовом заштитом Сама Игуманов (руски поданик) основао Православну Призренску Богословију.“
О „научном раду“ Јастребова, Иванић пише: „На том пољу рада, Јастребов је имао претходника, међу Србима, М.С. Милојевића; Вук није доспео да у оквир ђенијалног скупљачкога рада узме и народне умотворине тих покрајина. То је свакојако велика штета по српску науку, јер да је и тај посао у своје време допао Вукових руку, били би јој излични многи доцнији напори, да до истине дође. Овако, да први, међу Србима, објави народне песми и обичаје из Старе Србије пало је у део Милојевићу, Србину непоречено родољубиву, али и човеку, коме жарко српско родољубље и , често, напред створена замисао нису увек дали, да види и објави истину онакву, каква је и какву је наука може без зазора усвојити. С тога, колико је, с једне стране, Милојевићев зборник, „Песме и обичаји српског народа“ (1875), могао загрејати српско родољубље, које је тим било упућено на ново, дотле напуштено и занемарено поље рада, толико је, с друге стране, наука, којој је једино стало до истине, с неповерењем и сумњом примала и сумњом примала и овај посао Милојевићев, видећи у њему научне неисправности.“
Како је настало „монументално дело“ Иванић пише: „Овако, какво је пред читаоцем, на овај начин угледало света ово дело:
Госпођа Јастребов предала је Српској Краљевској Академији рукопис, управо концепат, путничких бележака својега покојног мужа. Тај рукопис дала је Академија г. Пери Протићу професору, да га препише, а г. Ристи Т. Николићу супленту, да нарочито географски део распореди. Коректуре су држала два великошколца. Под надзором г. Љ. Стојановића академика рађено је све ово.“
Другим речима речено да је „Стара Србија и Албанија“ прерађен оргинални текст.
Одговоре на сва питања читаћете у Путописима IV у издању Удружења Милош Милојевић Црна Бара.
Књигу можете поручити: https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/
0 коментара