Прошлост српског језика
Ранка Куић вели да у српском језику има више од 4.000 велшких речи, Црњански је објавио више текстова о српским ономастичким траговима на британским острвима и сад није извесно да ли на његову грађу треба гледати као на „келтску” или би она могла бити и „шире британска”
Појава српског превода двотомне књиге Марија Алинеија (1926-2018) о уобличавању европског језичког пејзажа представља и озбиљан издавачки подухват и редак преводилачки подвиг: за ово друго заслужан је Иван Димитријевић, за оно прво „Прометеј” и Библиотека града Београда, а сви заједно – за то што су нам подарили књигу о којој ће се говорити и после које ће се неке теме о прошлости српскога језика знатно теже „превиђати” и/ли – забашуривати.
Као један од најистакнутијих лингвогеографа и глотохронолога нашег времена Алинеи је уобличио теорију континуитета (ТК), која ,допушта инвазије и дисконтинуитете – превасходно локалног типа – тек почев од металног доба, то јест, тек након рађања нових стратификованих друштава и након стварања услова за отпочињање освајачких ратова од стране моћних елита”. Тиме се оверава схватање, засновано и на археолошкој документацији, да је сваки ранији развитак био континуиран, да су сви индоевропски језици пореклом из Европе и да су постојали од палеолита.
У разматрању тих проблема Алинеију су посебно „отежали живот” етрурски и баскијски језик јер није имао информацију да су они давно одређени као „словенски”, касније назначио неке „посредне потврде” да се на њима „оклизнуо”, али за западно Средоземље много би мање погрешио да је у своју ТК више веровао: тамо се до историјскога времена није имао откуда појавити никакав „неиндоевропски етнос”, а с истока могли су се ширити једино „индоевропски” и лепо је запазио да је термин индогермански неприкладан и да се тај „језички филум могао од почетка звати индокелтским”.)
Разматрање европских језичких прилика Алинеи почиње од словенског језичког подручја истичући да то чини да би „очистио терен од једне од најапсурднијих последица традиционалне хронологије: ’доласка’ Словена, и то штавише у историјској епоси, на једно бескрајно пространство попут онога на коме се сада налазе”. Биће, међутим, да на то треба гледати као на терминолошки детаљ (под „словенским именом” они се први пут заиста помињуу 5-6. веку), али је много занимљивији податак да ће археогенетика у све то увести нешто логичнији и чвршћи поредак: према наводима Кљосова, са српских простора на Балкану најстарији хаплотипи рода R1а пренети су на руску низију и тамо се, пре пет миленију ма, појавио први предак савремених Руса и Украјинаца, пре 4.000 година они су стигли до јужног Урала, а 400 година касније кренули у Индију (један крак одвојио се према Ирану, а други стигао до југа Саудијске Арабије и у Етиопију). Тако су „Прасловени” стигли до Индије и донели свој језик. „Аријевски. Прасловенски. Санскрт. Или протосанскрт, ако хоћете”, тј. књижевни индијски језик; и то се догодило „пре 3.500-3.400, тј. 1.500-1.400 година пре наше ере. У Индији је [тај језик] напорима великог Панинија углачан у санскрт пре отприлике 2.400 година, близу почетка наше ере.” Тиме је Кљосов решио „источни аспект” индоевропског проблемског комплекса (за чијим је контурама Алинеи тек почињао трагати), а ономе што нам је напред речено могли бисмо додати и једну посебну занимљивост: „међу Аријевцима пре 3.500 година предака савремених Западноевропљана није било”, што значи да се западноевропски језици могу сматрати индоевропскима само у оној мери у којој су преузели лексику из оног корпуса „словенског” језика какав је до Индије (и Ирана) стигао као санскрт, а по Западној Европи најчешће помињан као келтски. Алинеијеве заслуге за разумевање прилика у „западном индоевропском крилу ” остају непорециве, најпре због тога што је успоставио механизме по којима се ти односи могу осветљавати, а његов поглед на келтски језик посебно је занимљив због тога што је, у неко давнашње време, то био најраспрострањенији европски језик (простирао се од крајњег запада британских острва, преко највећег дела Западне и Средње Европе и Балкана, досезао до Црног мора и средње Мале Азије, у Галатији), а данас се с његовим траговима срећемо тек у неколико микроареала у западној Енглеској, Ирској, Велсу и Бретањи. Та „келтска мистерија”, по свему судећи, још није добила логично објашњење: Ранка Куић вели да у српском језику има преко 4.000 велшких речи, М. Црњански објавио је 1964. у Нину више текстова о српским ономастичким траговима на британским острвима и сад није извесно да ли на његову грађу треба гледати као на „келтску” или би она могла бити и „шире британска”. Тим недоумицама треба додати и питање да ли се и келтском језику могло догодити да „потоне” у језику балканских „Словена” – као што се то догодило илирском и трачком.
У складу с честим налазима лингвогеографије да се на крајњој периферији пространих старих ареала могу сачувати најчвршће потврде да су простори између њих током времена „прекривани” доминантнијим језичким реалностима, може се поставити питање: нису ли Срби, „преко келтског моста”, могли стићи и до Британских острва?
Са санскртом су стигли до Индије. Велс им је много ближи, а Алинеи им скратио и пречицу.
Драгољуб Петровић
преузето: https://www.prometej.rs/media_post_type/o-nastanku-evropskih-jezika-u-politici/
0 коментара