Докази историје: Србија на Истоку?

Српска историја може се схватити као историја наклоњености Истоку. Мада је свакако било разноврсних тенденција у току прошлости, основа нашег националног континуитета је опирање Западу. У документу попут Халкокондиловог историографског списа, Докази историје, видимо да та наклоњеност није била сасвим без узајамности.

ПОРУЧИТЕ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

С друге стране, ако говоримо о почецима наше забележене прошлости, постоје два основна наратива. Они занимљиво кореспондирају са читавом историјском судбином нације која је следила. Можемо узети да она почиње великом сеобом на Балкан и схватити след историјских догађаја управо као историју сеоба. Историју пасивног бивствовања као жртва околности, дакле, као пиони великих сила.

Но призовемо ли Јована Малалу, византијског хроничара из 6. века нове ере, стичемо једну другачију слику. У његовој хроници, први спомен Срба се везује за побуну коју су они подигли. Зашто не посматрати историју Србије као историју побуне? Не би ли било изузетно симболично да је зачетак писане историје о нашем народу такве природе?

Од последњих деценија 20. века до данас видимо неку врсту обнове културне и националне самосвести код Срба. Та самосвест повезана је највише са феноменом који бисмо могли назвати културним национализмом. Интелектуалци и уметници свих врста се надахњују до тада скрајнутим, из идеолошких разлога, аспектима нашег наслеђа. А то подразумева не само успостављање континуитета тог наслеђа, што је изузетно важно, већ и стављање тог наслеђа у прави шири контекст светских догађања. Иван В. Лалић можда и најјасније себе назива скутоношом попљуване сенке Византије.

Отпор као избор или судбина?

Та врста пркоса подразумева, дакле, и историјски след наших националних одлука, и нашу судбину. Јер, зашто је сенка Византије попљувана? Након пада Турског царства, што је циљ око ког се бар прагматички ујединила Европа, Византије није било. Само мале државе, за које се намеравало да буду сателити јединог претендента на баштињење Римског царства. Тако, овај песник, песник континуитета, даје одговор на питање како се супротставити убрзању времена и забораву. Одговор је у искуству изузимања, а ипак страсној мери учешћа. Односно, у статичности средишта које се мора изабрати. Прво се треба суочити с тим да се налазимо у средишту нечега. А први обимнији превод Халкокондиловог историографског дела нам врло јасно сугерише у средишту и темељу чега.

ПОРУЧИТЕ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

Спис Докази историје није, дакле, само изузетно значајан извор о странама наше историје које су скрајнуте, скриване, и потискиване. Напротив, он представља отворен позив исправне стране историје. Он је израз наратива ком смо се у најсјајнијим моментима наше историје приклањали.

Аутор: Павле Зељић

преузтето: https://www.prometej.rs/education_post_type/dokazi-istorije-ili-o-vizantijskim-delima-ljubavi/


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder
X