Милош С. Милојевић пише у "Путопис дела праве (старе) Србије III књига", у издању "Никола Пашић" Београд на страници 236: "Предвече опет пођемо да некако уђемо у руски конзулат, јер смо особиту потребу да се састанем са ваљаним и честитим руским консулом г. Јастребовим, али преко пута његових вратница непрестано, као што је већ казано на једном ћепенеку седео онај жандарски турски миралај и гледао у конзулове вратнице, пушећи страшну наргилу, као у ној јаје. Девет смо пута по овом опет пролазили па све узалуд беше."

"Путопис IV свеска" од Милоша С. Милојевића у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре, на страници 38, пише: " Па и по овом строгом мотрењу и пазењу турских власти, благод рећи својим пријатељима, и православним Србима, а нарочито потурицама, ми би могли крити се и истраживати по Призрену, још бар неколико дана, ако не и недеља, да се сами несмо бојали отворености неких наших назови пријатеља којима се и не јављасмо; те с тога морали смо се, хтели не хтели, кренути из Призрена, и пре одређеног времена и што смо могли посвршавати све, што је било неопходно, да се посвршава."

На страници 39 пише: "Да би у овоме било већег успеха, наређено је доцније, да се Тодор II Станковић обећа, да узме ту Српкињу, и она да понесе што може више, те старине и т. д. Главно смо из дана, у дан очекивали да нам пријатељи донесу од те Српкиње, што више и разноврсније старине, да је видимо и опишемо; и то нам је најжалије било, при полазу, што не могадијасмо дочекати, видети и описати све то."

Извор: Википедија

Неоспорно да је по налогу Милоша С. Милојевића Тодор Станковић боравио у Призрену од 1871/74. године. Међутим у Википедији, а то заступа званична државна историја пише о Станковићевом боравку у Призрену: "У Призрену је од 1871. до 1874. уређивао српски део турско-српскога листа "Призрен“. Боравак у Призрену искористио је за национално-политички рад. Ту се упознао са руским конзулом Иваном Јастребовом, који је штитио Србе. У то време је у Призрену, на залагање Симе Игуманова била основана Призренска богословија, чији је први ректор био Сава Дечанац. Станковић је због многобројних злочина према Србима писао многе жалбе турским властима и српској влади, да би се помоћу списка злочина алармирале европске силе."

Овде је покушај да најближи сарадници Милоша С. Милојевића: Тодора Станковића и Сава Дечанац, прикажу као сараднике непријатеља српских интереса Ивана Јастребова и Симе Игуманова. 1876. године за време српско - отоманског рата генерал Черњајев, хтео да стреља Тодора Станковића јер није хтео да открије српску мрежу коју је створио Милош С. Милојевић на окупираној отаманској територији.

Страница 56 пише: "Поменутом попу или  боље бив. проти призренском наведеном г. Јовану, поп Васиљевићу и тада, и дуго и дуго још, а за сво време његовог живљења у Призрену, ишле су, да траже лека, и хоџе и дервиши, и мујезини и т. д. не гледајући, што су и они сами лечили овако исто и давали скоро оваке исте лекове; с тога је поп Јова био не само на гласу у Призрену, и свој му околини, него још богат, и поштован и врло уважен човек од свију вера и народности, ван римокатоличких шкипских фратрова и европских призренских конзула и њихових секретара и писара. Оно његово огромно лекарско врачарско срце нашао је у некој прастарој српској књизи, из ове га извадио, по њему гатао, врачао и лечио; али је, у истој књизи, која је бројила, на 268 листа исписаних на пергаменту (кожи) нашао неколико стотина означених разних болести, како се која од њих познаје и по чему, како се и чиме лечи, како се ови лекови састављају, узимају, из разних минерала, разне животиње махом њених унутрашњости, а нарочито из царства биљног, кад се, како, ког дана, часа и т. д. у години, ово бере, суши, справља, вари и т. д. и т. д.; једном речју, он је наишао на стару српску лекарско-видарску-врачарску књигу, која у себи садржава садање све и видарске и лекарске и хигијенске и апотекарске рецепте, сва знања и науке. Ту има означених лекова не само од разноврсних човечијих болести, него и од предзначаја и предосећаја ових, као: од страшних и непријатних и тешких санова; играња очију, трепавица, сврбљења дланова, носа, табана, пета и т. д. и т. д., као и о опадању разних човечијих власа, противу пуцања и мекоће ноктију и т. д. и т. д. Књига би ова била од неоцениме вредности за изучавање наше прастаре лекарско-видарске и т. д. науке; с тога све ово и наведосмо, да сретнији од нас, ову књигу добаве од наведеног проте Јове, или његових потомака, ако је гдегод не затуре, не сатаре. За живота његовог не мислимо, да ће је ико бити у стању добавити јер је из руку својих не само не пушта и никоме не даје, него је, као највеће благо и светињу чува и храни. Између њега и турских хоџа и дервиша је разлика, у овом лечењу и видању, у томе што хоџе, дервиши и т. д. само вражају, гатију, дају неке ваљда из корана, записе и т. д. а прота Јова, осим свега тога, гради лекове (илаче медецине) разне мелеме, даје разна упутства и т. д. и т. д.; те га с тога страшно: и хоџе, а нарочито дервиши, и римокатолички фратри, и разни лекари и видари па и месни српски православни свештеници, мрзе, завиде му, пањкају га и разно га киње и гоне, као и месни конзули."

Милош С. Милојевић пише о поп Јови Поповић из Призрена, а о њему, његовом односу прама Јастребовом, можете прочитати у Путопис IV у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре коју можете наручити: https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/

Утицајна породица из Призрена, а сарађивала са Милошем С. Милојевићем, била је Чемерикић. Најпознатији Глигорије Чемерикић, ученик Милоша С. Милојевића, а у српско - османском рату његов ађутант.

 


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X