Пише др Стеван Павловић,(Проказан као сарадник Беча и Пеште и издајник националних интереса Срба у јужној Угарској Павловић је старост дочекао у тешкој финансијској ситуацији) поданик аустроугарски у часопису Застава 19. маја 1968. године, о избору Милоша С. Милојевића за професора Велике школе. Не напада Милоша С. Милојевића већ Косту Цукића ( поставио је темељ новчаног система Србије и исковао први српски бакарни (ситан) новац. Формирао је одељење статистике у Министарству, које је производио дела од великог културног значаја). Занимљиво је да часопис изашао 19. маја 1968. године, а после 10 дана убијен кнез Михаило Обреновић. Неколико месеци после убиства кнеза Михаила Обреновића, Коста Цукић протеран је од стране југословена-мафијаша из Београда у Букурешт за посланика. Милош С. Милојевић тек 1970. године постављен за професора у Београдској гимназији на место Стојана Новаковића, који је прешао на место директора Београдске библиотеке.
Текст др Стевана Павловића је још један доказ да је у Србији постоје две струје: југословенско-мафијашка и српска. Југословенско-мафијашку представљао је 1868. године Илија Гарашанин, а српску Коста Цукић.
„Београд 4. маја. Данас је избор проФесора велике школе, или као што се званичном језику зове „академијски савет,“ држао седницу којој је изабран за проФесора славенских језика, г. Милош Милојевић секретар суда трговачког, зет министра Цукића.
Нама врло чудно звони, кад чујемо реч изабран, овамо знамо: да где се тајно ради, где нико не зна да ће требати за ову или ону струку науке проФ., па се нико не тражи па по томе нема никог више до тог једног кандидата; кад је само један како може бити говора о избору!
Не велимо да нам није нуждан проФесор за славенске језике. Камо среће да нема ни једне гране науке, која се не би нашој школи предавала, али како сад стојимо, како нам две три нуждније катедре празне стоје, то сумњамо да је овај корак учињен из чисте тежње, да се нас наука што већма шири. Сви знаци показују да није тако; него да је ова катедра отворена зато да служи као ћуприја министровом зету, за лакши прелазак, из секретарства трговачког суда апелацију или можда савет (сик!).
Немојте мислити да је ово опадање. Не, код нас је то на дневном реду. Тако су до сад њих више радили: не престано вичу, да им се да проФесура да могу свој живот посветити науци, кад им се учини по вољи, онда проФесоришу две три године, онда им се већ досади, те држ’ вичи наново, како су они толико толико држави учинили, своје здравље сатарили радећ просвети народа, нако
је већ време, да се њима да већ давно заслужени одмор. А то ће на просто да каже: да их аванзују, т. ј. или велики суд, или савет, да их преместе, јер су оба места веће плате!
У овој ствари ко хоће истини на дно да дође, ваља да мотиве као свима нашим стварима не општој користи народа, него ниским себичним интересима да тражи. И овде је мотив овај. А и јасна је ствар гледишта оних, који тако раде. Јер по њиховом схваћању овако стоји: Цела родбина седи на
највишим местима државним. Зет министар Финансије; један шурак министар правде, други министар спољни послова, шта ће, мора овог сиротана дићи себи ближе. Та за Бога,
срамота је да тако велика господа имају за сродника тек секретара трговачког суда. Главно је то, да ли је он дорастао катедри славенских језика на вел. школи? Е, ко ће још томе да води бригу!“
Аутор текста: Иво М. Андрић
0 коментара