1818. године одштампа Вук Караџић „СРПСКИ рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“, на народном, СРСПКОМ, језику.  Да би био СРПСКИ речник, Вук Караџић уводи шест слова Ј из латинице (у место старосрпског і) и Љ, Њ, Ђ, Ћ и Џ. Ко користи у говору Љ, Њ, Ђ, Ћ и Џ српског је порекла. Стојан Новаковић, (ученик југословена Ђуре Даничића), тврдио је до 1886. године да слово Џ није српски глас.

Вук Караџић убацује два слова која нису коришћена у тадашњем српском језику Х и Ф, правдајући због употребе у говору страних речи. 

Развојем југословенске идеје, развијају су нове нације. Нове нације отимају СРПСКИ ЈЕЗИК, стварају свој језик, тврдећи да је то део југословенског (словенског) наслеђа. 

У Реферату 1873. године, Стојан Новаковић, напада Милоша С. Милојевића, да измишља када пише, како у српском језику постоје пет дијалеката, него само три дијалекта. Сам Вук Караџић, жали што није обишао јужне српске крајеве. У Цетињу чуо је људе из јужних крајева, како причају као он.

1818. године на Српском Тропољу постојали су као и данас, Срби три закона: православци, латини и мухамеданци. 

Да су постојали 1818. године југословени, речник би носио назив југословенски, а не српски. Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Бугари, Македонци морају измислити неки други језик да не би имали српско порекло.

Аутор текста: Иво М. Андрић

 


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder
X