СУПОВАЦ 1876: "ДЕСЕТ ГОДИНА ТВОЈИМ ИМЕНОМ ЖИВУЈЕМО..."
"Тако је ко хоће да диже устанак, он се друкчије нигде и никад недиже. После дугог и многог говора. вајкања, и плескања и т. д. и пошто сам им изговорио, како сам знао и умео, да узну оружје, те да бранимо бар њихова села, која ће без обране за цело попалити Черкези и Турци, као што би то учинили мало пре да их онаком вештином неодгнасмо, и пошто сам КАЗАО, ДА ЋЕ ТО И БЕЗ ЊИХ СА ОНО МАЛО ДОБРОВОЉАЦА ЧИНИТИ, они су са плачом и сузама сви у један глас викнули:
"Ако хоћеш ти међу нам бити, ако нас нећеш оставити, докле рат траје, ако хоћеш ти нама управљати и они, које нам само ти одредиш; онда хоћемо да шта ћемо. Хоћемо ја! Десет година твојим именом живујемо, а никакво зло још не претрписмо, а радисмо што пре никад несмо работили, и границу ноћу прелазили, и стобом се састајали и договарали, и књиге и барут, и писма преносили и све чинили, што си нам казао, па зло не видесмо, и сви ћемо пред тобом изгинути, а ти се после старај за нашу нејач" Повторив ово "хоћемо ја! Десет година твојим именом живујемо, па никакво зло невидесмо;" сваки по три пута; опет смо се изљубили и то је све једно значило, као и највећа и свечанија ЗАКЛЕТВА.", Милош С. Милојевић

Извор: Википедија

О тадашњем значају Милоша С. Милојевића, пуковник српске војске Владан Ђ. Ђорђевић, академик САНУ (https://www.sanu.ac.rs/izlozba-vladan-djordjevic-portret.../), наводи следеће:

»Ко га је видео на делу у овом рату, тај ће се са мном сложити. Он је готово из ничега створио на Суповцу читав батаљон добровољаца, који је био састављен из најразноразнијих, а често и нараспуштенијих елемената, и умео је да их држи тако у запту, да су били прилично поуздана трупа. Свих пет села између Суповца и Мрамора, и вис пред Сечаницом он је држао са својим добровољцима, као да ми нисмо оступали у онаквом нереду 20-ог јуна, он је организовао тамошње становништво пошто га је у једној црквици близу Сечанице заклео на верност „свесрпском краљу Милану и свесрпској краљици Наталији“ (ја сажаљевам што немам при руци текст ове драгоцене заклетве, јер је заиста уникум стила и патријотског галиматијаса), он је своје ђаке, које је у II-ом одељењу београдске богословије васпитавао с одличним успехом (по признању његовог књижевног критичара Ст. Новаковића, када је овај био министар просвете), уврстио у редове својих бораца, и тај интелигентни елемент умео је дивно да употреби у корист војничке службе. У опште из тог археолога и професора разви се на један пут природни војнички старешина, као што је то доцније умео и у већим размерама да покаже, те га с правом произведоше за почасног капетана I-ве класе.«.
КЊИГЕ - ПОРУЧИТЕ ОВДЕ: (https://kupidar.com/.../o-prvom-srpsko-turskom-ratu-1876.../).
Аутор текста: Предраг Ђурић
_

0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X