Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.
О Србима три закона пише Вук Караџић 1836. године за које је 1814. године написао „Писменица сербскога језика по говору простога народа“.
Ђура Даничић (или Ђуро Даничић; Нови Сад, 4. април 1825 — Загреб, 17. новембар 1882) био је југословенски филолог, бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског (југословенског) језика.
У место „Срби три закона“ Ђуро Даничић користи термин „Српски свет“ у свом делу „Рат за српски језик и правопис“ из 1847. године.
Оснивањем „Југословенске академије знаности и умјетности“ у Загребу 1867. године поред „српског језика“ додаје се „хрватске“ и настаје српско-хрватски језик. За отимање српског језика у корист ново створене нације од Срба у корист Срба латинског закона (Хрвата) најзаслужнији су југословени Ђуро Даничић и Стојан Новаковић.
Мапа Милоша С. Милојевића српских земаља где се говори „простим српским народним језиком“ за коју је Вук Караџић створио књижевну народну буквицу. Зато југословен-бољшевик Стојан Новаковић и његови следбеници, Мапу, Милоша С. Милојевића назива „влашком кецељом“ јер нема ново створених нација од српског народа на Српском Тропољу.
Ко пише и говори „простим српским народним језиком“ српског је порекла било којег закона: православног, латинског или мухамеданског, писали они ћирилицом или латиницом.
Аутор текста: Иво М. Андрић
0 коментара