Милош С. Милојевић (1840-1897) колорисана слика, УГ Милош Милојеивћ Ц. Бара

 Милош С. Милојевић (1840-1897), једна од највећих личности које је дала Мачва у 19. веку. Човек који је био правник, официр, историчар,али и велики родољуб, што му је увек давало снагу да у свим потешкоћама у којима се налазио током живота не поклекне и настави још јаче за виши циљ-напредак Српства.

Његов живот је био занимљив, инспиративан, турбулентан. Школовао се у Кијеву и Москви, био је професор, знанственик, потпуковник. Истакао је се у Српско-турским ратовима и више је пута награђиван за своје заслуге у њима. Један је од оснивача удружења ,,Свети Сава“, које је много помогло у очувању српске националне свести и јединства, али и у другим сверама значајним за српство у том периоду као што су просветитељство, односно образовање младих људи. Друштво је помагало у донирању стручних књига, у плаћању путних трошкова, грађењу и оправци школа и других помоћи у виду новца и ствари.

Захвални смо му на његовом научном раду о српској историји и на великој борби коју је дао за истину о њој. О његовим многим достигнућима и великим делима и данас причамо, негујемо сећање на тако велику личност којом се поноси читава његова родна Мачва.

Између свих његових великих ствари које је учинио, некако као да смо заборавили на допринос ономе што његов крај чини препознатљивим, како у тадашњој, тако и у данашњој Србији, а то је пољопривреда.

Мачва је увек била равничарско подневље које су грлиле реке Дрина и Сава гледајући величанствено на планину Цер. Тако ушушкана између природних лепота које је окружују ни сама равница која се налази између њих није имала другог избора него да буде прелепа, како за око тако и за сељака који је обрађује. И тада као и сада, Мачва даје велике приносе и има велик значај за аграр у Србији. Данас се може на шареноликој панорами равнице видети разне машине које много олакшавају рад пољопривредницима. Велики број људи не би могли замислити свакодневне послове које обављају без њих.

У доба када је живео Милош Милојевић у Србији нису ни сањали о ономе што данас имамо. Имајмо на уму да нека места нису имала струју ни до после Другог светског рата. Живот сељака у тадашњој Кнежевини, а касније Краљевини Србији био је тежак, али поштен, частан. Људи који су обрађивали земљу улагали су много труда, рада, зноја да би произвели оно што је неупоредиво мало са данашњом количином приноса које даје једно просечно пољопривредно газдинство. Људи нису имали пуно простора за губитке. Суше, али и поплаве, затим најезде инсеката и болести биљака додано су успоравале напредак пољопривреде средином 19. века. Вишевековни јарам који је носио Српски народ под турском окупацијом резултирао је застарелошћу, односно заосталошћу Србије у том периоду. Док су друге земље широм Европе имале напредна оруђа, потребна стручна знања, искуство и саму помоћ од држава које су биле доминантне силе у свету, односно колонијалне империје, пољопривреда код нас је била маргинализована и скоро као да је каснила барем век или два за другима. Народи широм континента имали су и више него довољно за напредак и успешност у послу. Оно што је давало наду јесте Сретенски устав којим је укинут феудализам и земља коју сељак обрађује припадала је само њему. Сваки Србин је тада добио прилику да живи од свог рада на поседу који њему припада. Србија је тада била друга земља која је укинула феудализам одмах после Француске. Ипак то није било довољно за једну тада малу Кнежевину Србију да реши све проплеме свог сељака.

Услед вишегодишњег стајања у месту, без корака напред за прогресивним временом 19. века, јавила се потреба за стварањем друштва које ће погурати српског пољопривредника напред ка осталима у Европи. У том периоду када Србија полако стаје на ноге и постаје све озбиљнија земља на Балаканском полуострву, односно у овом делу старог континента, јавља се и прво Српско пољопривредно друштво.

Часопис ТЕЖАК, извор wikipedia

Српско пољопривредно друштво основано је 25. 01. 1869. године у Београду. Исте године објављује се и прво издање часописа ,,Тежак“ у издању самог друштва. Друштво је помагало српском сељаку у многим сверама пољопривреде. Часопис ,,Тежак“ је давао разне практичне савете који нису били познати ако не у целој, онда у појединим крајевима Србије. Савети и знања широм Европе почела су коначно да стижу и код нас. Како је пролазило време часопис је постајао све приступачнији и популарнији. Са његовим успехом популаризорало се и друштво које је добијало све више чланова и средстава за помогање српској пољопоривреди. ,,Тежак“ је такође садржао и научно-литералне чланке, пригодне литералне прилоге, али и додатке у виду брошура. Друштво је расло, па се за њега чуло и на Српском двору.

Патриотску природу овог друштва такође ваља споменути. Друштво је било надахнуто великим делима које су владари из тог доба дали нашој отаџбини, стога су инспирисани њима имали снагу да у том духу унапређују развој своје државе и народа кроз њега. У издању часописа ,,Тежак“ 08.10.1900. године чланови и аутори текстова пишу:

,,Сви знамо шта је све Милош Велики жртвовао био, да очува, да се Србија понова на спахилуке не подели, већ да обезбеди, да окући и убаштини сваког појединог српског пољопривредника, а сви увиђамо да савез земљорадничких задруга иде тим спасоноснимн путем. Сви признајемо да ћемо оснивањем земљорадничких задруга доћи брже и до потребних пољопривредних справа, без којих се привреда обделавати не може; да ћемо доћи до исушења главног дела наше историјске питоме Мачве, као и многих других важних тековина, које без удруживања имати не могу.“

Овде видимо како заснивање и удруживање земљорадничких задруга чланиви друштва који се залажу за њих, виде кроз уједињење Срба и обнављање Српске државе које је спровео Милош Велики Обреновић. Инспирисани тим делом они желе ставити до знања од каквог је великог значаја за пољопривреду у том периоду била одлука о земљорадничким задругама. Касније у тексту из истог издања имамо и ово:

,,Прожет тим уверењем ја вас поздрављам, мили и драги гости, срдачном српском добродошлицом и молим да приступимо раду а све што чинимо да буде у славу Његовог Величанства, нашег дичног Краља Господара и Светле Краљице Српкиње, којима поднесимо и овом приликом изразе нашег најдубљег и најоданијег поданичког поштовања. Живела Њихова Величанства! Владико свети благослови!“

Тада је Краљевином Србијом владао Александар Обреновић. Овде видимо приврженост свом суверену и држави, те стога и вољу за напредак друштва, односно привреде, а све у славу својој Краљевини.

Удружење је поред, дакле многих стручних савета и знања из свере пољопривреде, давало и своје критике, упозоравало на лоше стање у пољопривреди и било информативног карактера и по питању цена, одговарајућих семена за културе које су сељаци желели неговати и друго. Тиме су давали до знања српском сељаку како да се опходе у претстојећем периоду и шта да очекују од свог рада. Доносили су сопствена знања са пољоприврдних сајмова из Европе и сами организовали домаће. Упоређивали су их и давали слику како земљорадња и сточарство треба да изгледа и код нас. Тиме је српски сељак увидео један пут којим иду сви заједно, уједињени како у мислима, односно идеји тако и у земљорадничким задругама које су ту идеју подржавале. Читав народ је имао идеал за прогресом. Друштво је поред свега овога бесплатно делило и поједино квалитетно семење као што су ланена семена из Чешке. Такође били су и хуманитарног карактера. На молбу управитеља ,,дома за сироту децу“, поклонили су известан број пољопривредних књига и слали су лист ,,Тежак“ бесплатно.

Српско пољопривредно друштво чији је један од оснивача и активиста био Милош С. Милојевић, није одустајало од својих идеја, тј. тежњи за напретком српске пољопривреде ни после његове трагичне смрти у 57. години живота. У издању из јуна 1897. чланови друштва се опраштају од њега:

,,На Ивандан ове године изгубило је Српство на свагда свога великана Милоша С. Милојевића чије је преморено тело сутра дан 25. јуна, уз велике почасти спуштено у недра слободне српске земље да вечни санак борави-да се одмори… Милош је у истини био великан целога Српства, јер је о Српству не само најправилније мислио и најбоље познавао Га, него је и врло много, и истрајно, непрекидно, непоколебно за Српство радио. Радио је пером, радио је мачем, радио је делом-увек и свагда са ненадмашним самопрегорењем за мили род свој.“ . Даље стоји: ,,Сваки српски сточар и ратар и у опште сваки српски пољопривредник жалиће за овим српским великаном и поштоваће сен његову тим више, што је он и поред свога скромнога имовнога стања и поред разноврсних послова за Српство које је сам драговољно себи задавао, искрено и трајно одан био српскоме пољопривредном напретку…“На крају текста стоји: ,,Такви трудбеници достојни су народног благослова и трајног сећања. Слава Милојевићу! Будимо му следбеници у истрајности и пожртвовању.“

Ови људи су тада били свесни значаја Милоша С. Милојевића. Ми треба такође да се боримо да људи буду и данас свесни тога. Оне путе које је он тада утабао и даље користимо, ширимо и продубљујемо. То што је он урадио за Српство, је вековна ствар коју треба поштовати, а са којом Мачвани треба да се поносе и негују то велико дело. Он сам да може, сада би нам вероватно рекао да наставимо даље и неосврћемо се, него да прогресивно гледамо напред за добробит рода свога. То ми и желимо, али му такође желимо одати и почаст на многим делима које је учинио од којих је од посебног значаја за Мачву било Српско пољопривредно друштво. Оно је очувало и унапредило ову равницу. Ујединило сељаке под један заједнички прогресивни интерес, како села и земљорадње, тако и Србије и њене привреде. Извукло је српског сељака из мрака у ком су га оставиле Османлије и покренуло ка нововековном напретку. Друштво је укинуто од стране комунистичке власти 1946., а ,,Тежак“ је престао да се издаје 1941. године. Те тешке године за наш народ нажалост донеле су са собом и крај онога што је Милојевић започео. Нама остаје да улогу коју је дао лист ,,Тежак“, а пре свега Српско пољопривредно друштво и сви они који су га креирали и јачали га, не заборавимо. Остаје нам и то да поново оживимо јединство међу нешим народом и да и данас, у 21. веку, имамо Милошеве идеале прогресивног родољубља.

Зорба


0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X