После вишегодишње борбе да се расветли лик и дело митрополита Михаила у стварању независне Србије, напокон појавио се текст у Викепедији. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82)
Две реченице које мењају досадашње тврдње државних историчара о јединству српске политике у 19. веку:
„Митрополит ће и касније морати да брани Цркву од насртаја појединих министара који јој нису били наклоњени, а нарочито Стојан Новаковић.“
и
„Исте године се догодио један крупан догађај. Актом Васељенске патријаршије од 20. октобра 1879. Српска црква у Србији добила је аутокефалност која се односила и на епархије у новоосвојеним крајевима.“
Извор: Википедија
Прва реченица даје потпуну другу слику о деловању следбеника, југословенског католичког попа Јоце Штросмајера, југословенског бољшевика Стојана Новаковића.
Друга реченица потврђује да СПЦ прећуткује важан догађај за српску аутокефалност. Можда ту постоји одговор зашто је богословија у Призрену, а не у Пећкој патријаршији. Нешто више о борби за боголсовију у Пећкој патријаршији Милоша С. Милојевића можете наћи у „Путопис дела праве (старе) Србија, 4. свеска“, коју можете поручити: https://kupidar.com/proizvod/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/
Аутор текста: Иво М. Андрић
0 коментара