Ипак, упркос свему и свим званичним прокламацијама, постоји велики број озбиљних научника који гаје основане сумње, и немају веру ни у званичну академску заједницу, ни у владајућу званичну представу историје, и који обнављају Дух критике 22 Жана Бодена, као и
његово одбијање да само на основу ауторитета власти прихвати здраво-за-готово њихову верзију догађаја, и одлуке о томе каква судбина света мора да буде.
Њихов број неумитно и стално расте, и свима је јасно да су
Академија и званична ”историја” исковале превелики и прескуп кавез
од кртог методолошког гвожђа у којем би да утамничи духовну
светлост Слободе, како не би обасјала догађаје и народе Југославије, а
напосе Србе — светлост коју нико никада није успео да утамничи и
спречи је да пробије идеолошки зид тамнице и да разбије катанац интересних група којим би хтеле да заточе историју.

У том контексту Милош Милојевић је граничник и вододелница
ових наших савремених преломних времена – личност и симбол која
нас, да употребимо намерно метафору званичне мисли, постројава на две стране у дијалектичкој борби Атине и Јерусалима, у покушају да размрсимо значење овог данашњег апокалиптичног доба и да га
осветлимо са висова непристрасности и слободног разлучивања. Као
што је Атина у западњачкој идеологији означавала град филозофије,
породилиште научног метода, дом песништва и позоришта, тако је за
Србе данас Милојевић симбол те слободе мисли и храбрости да се пита
и истражује. Јерусалим је симбол откровења, неупитног прихватања онога што нам се преда од неког над нама. Он је и породилиште
легализма (који је чак и „друг” Тито осудио, научивши нас да се „не
држимо закона као пијан плота”), слепог (или страхом од ауторитета опијеног) слеђења указа, као и навике да се каже шта треба а да се
никако не мисли о реченом (а још мање о нереченом!). Званична
академска заједница и српска историјска клика су тај Јерусалим
насупрот и упркос српској Милојевићевској Атини.
Страх од Званичног Става је у срцу те академске елите, а стрепња
да ће се престројити и искорачити из става мирно у корену њене мисли
– чиме нас подсећају на старозаветну пословицу да је „благословен
онај који дрхти пред Богом,” тј. пред Званичним Ставом, претварајући
њихов научни живот и стварање у сталну бојазан да ће бити кажњени
за слободну и неоктроисану мисао која их је навела на грех Истине.
Стога је Милојевић тај симбол који нас дели, који разбира кукољ
од жита, и који око себе сабира све оне који су за истраживање,
испитивање, за неприхватање догми, за непокорност заповестима већ
у прах претворених Господара Мисли. Он је тај граничник и
вододелница ових наших савремених преломних времена који иза себе
постројава све који се неће предати, који неће клонути, и који ће храбро и мудро продужити да трагају за трајањем и источником Срба
све до најстарије старине и до сржи Земља и суштине Духа Свемира.

22 The Emergence of an Art of Reading History; Franklin, Julian H.; in Jean Bodin and the Sixteenth-Century Revolution in the Methodology of Law and History; pp. 83-88 - https://doi.org/10.7312/fran91664-008

др Вишеслав Симић
професор државне управе и геополитике
Текнолохико де Монтереј, Мексико


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder
X