Да ли сте се икада запитали колико је заиста стар српски народ? Док нам званичне катедре нуде историју која почиње тек од средњег века, највећи споменици наше прадавне прошлости не налазе се у страним архивима, већ на нашој празничној трпези.
Најјачи доказ нашег вишемиленијумског аутохотонизма на Балкану и Подунављу крије се у једном обредном хлебу – божићној чесници.
Пратећи пионирски метод српског историчара и етнографа Милоша С. Милојевића, који је у свом капиталном делу „Одговор на измишљотине“ доказао да су обичаји и обредне песме неуништиве народне повеље, отварамо врата за разумевање праве старости Срба. Обичај се не може фалсификовати. Он се живи и преноси са колена на колено.Архитектура континуитета: Од Винчанског огњишта до божићне трпези
Када на божићно јутро домаћица приступи мешењу чеснице, она несвесно понавља ритуал стар неколико хиљада година. Веза је директна и нераскидива:
-
- Култ светог огњишта: Археолошки локалитети Лепенски вир и Винча откривају да је срце сваке праисторијске куће на овом простору било огњиште – извориште живота, духовности и сакралне припреме хране.
- Тајна неначете воде: Обичај да се за чесницу вода доноси са извора пре изласка сунца, у потпуној тишини и уз даривање извора босиљком, директан је одјек прастарог поштовања водених божанстава са Дунава.
- Забрана метала (сечења): Правило да се чесница ломи искључиво рукама, а никада не сече ножем, датира из времена пре металног доба, када је сечиво сматрано симболом насиља који скрнави праведни, ратарски хлеб.
Прастари код српских предхришћанских песама и њихова заједничка мелодијаМилош С. Милојевић је на терену бележио песме које су Срби певали вековима пре него што су примили хришћанство. Овде није реч о сувопарној поезији – ове песме су се певале уз тачно одређену, прастару обредну музику и ритмичке напеве. Та музичка матрица, која се преносила искључиво слухом кроз стотине генерација, представља звучни ДНК српског народа.
Ево како те прадавне песме сведоче о старости српског обредног хлеба:
1. Песма о рађању Младог Сунца
„Уранило Младо Сунце,
Коледо, ледо!
Да обасја наше њиве,
Наше њиве и утрине.
Меси, мајко, белу чесну,
Да нахраниш Дажд-бога,
Да нам даде родна жита,
Родна жита и пшенице,
Коледо, моје Коледо!“
Кратка анализа: Ова коледарска песма повезује мешење „беле чесне“ са Дажд-богом, заштитником српског генерисања и плодности. Чесница је овде принос природи и сунцу у тренутку зимске краткодневице, како би земља у наредној години донела плод.
2. Ритуал на извору пре зоре
„Добро јутро, ладна водо,
Ја донела струк босиљка,
Да те китим, да те молим:
Дај ми твоје чисте капи,
Да замесим свету чесну,
Свету чесну, Сварогову,
Да нам кућа у миру буде,
У миру и у обилку!“
Кратка анализа: Текст открива анималистички однос према природи, где се води обраћа као живом бићу. Чесница је овде директно именује као „Сварогова“, што потврђује да је овај обредни колач припреман за врховно божанство светлости код прастарих Срба.
3. Обред светог ломљења
„Све се силе подигоше,
Око нашег светог огња,
Ломимо ти, Божо, чесну,
На три дела, на три света:
Један део старом Небу,
Други део родној Земљи,
Трећи део кућном дому.
Дај нам, Божо, пуне амбаре!“
Кратка анализа: Песма описује чин дељења хлеба око светог огња на три дела. Ова космогонијска подела на Небо (мушки принцип, киша), Земљу (женски принцип, плодност) и Дом (напредак породице) јесте темељ прастаре српске филозофије живота.
Симболика знамења: Српски космос у малом
Сваки предмет који утиснемо у чесницу заправо је хијероглиф наше праисторије:
-
- Дрен: Симбол дуговечности и физичке снаге, укорењен у култу дрвећа.
- Новчић: Некада златник за сунце, данас пара за материјални напредак дома.
- Жито и пасуљ: Директна веза са винчанским ратарима и семеном живота.
Бацамо рукавицу у лице критичарима: Руварац и Новаковић на испиту истине
За званичну српску историју, коју су утемељили Иларион Руварац и Стојан Новаковић, све ово су само „маштарије“, „романтизам“ и пуста народна машта. Пратећи бечко-берлинску доктрину, они су Србе свели на дошљаке без корена, који су све своје обичаје наводно позајмили или измислили тек у средњем веку.
Ми данас бацамо рукавицу у лице свим следбеницима Руварчеве и Новаковићеве школе!
Ако је све ово маштарија Милоша С. Милојевића, одговорите нам на следећа питања:
-
- Како је неписмени српски сељак широм Србског Тропоља успео да у потпуном географском раскораку сачува идентичну праксу мешења чеснице без употребе ножа?
- Откуд у српским народним напевима имена прадавних божанстава попут Сварога и Дажд-бога, ако су Срби на Балкан дошли као „празна табла“ у 7. веку?
- Како објашњавате чињеницу да музички ритам коледарских песама савршено одговара праисторијским обредним тактовима, а не византијском или црквеном појању?
Обичај и његова пратећа мелодија се не могу измислити у кабинету. Они су живи доказ да српски народ није дошао ниоткуда. Чесница је наш неуништииви тапијски документ, замешен водом са наших извора и печен на нашој земљи од Лепенског вира па све до данас.
Шта ви мислите?
Да ли су наши обредни обичаји живи споменици праисторије или, како каже званична наука, обичне народне маштарије? Да ли званична историја намерно жмури пред доказима које сваке године имамо на божићној трпези?
Аутори: ИА/АИ
0 коментара