Академик СУД (САНУ) Милош С. Милојевић (https://www.sanu.ac.rs/clan/milojevic-milos/), редовни члан Одбора за науке државне и историјске и Одбора за науке философске и филолошке, још 1872. године потпуно је раскринкао политичку историју Константина Порфирогенита и све његове ЛАЖИ О СРБИМА у
ОДЛОМЦИМА ИЗ ИСТОРИЈЕ СРБА,
а одмах на почетку исте, указао је СРБИМА:
"Већина паметариста србског народа узимали су, по странцима унеколико познатим, а боље непознатим и замршеним, политички живот српски за основ њихових паметарних списа и према овоме зидали своје зграде, подтурујући под исте ривотине и разсипине филолошког незнања, са чега су им се увек пре рушиле, но што су биле довршиване. (...) За, нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и држимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила вечна и свемогућа сила." (https://kupidar.com/.../odlomci-iz-istorije-srba-i.../).
========================================
Шта о Порфирогенитовом (?) делу каже историчар који није под "чизмом" званичне историографије код Срба:
ПЕТАР Б. БОГУНОВИЋ: „ДЕ АДМИНИСТРАНДО ИМПЕРИО“
За стварање објективне слике о раносредњовековној историји Срба, потребан је веома озбиљан критички (научни) поглед на рукопис позант по имену „О управљању царством“ [De administrando imperio], односно на онај његов примерак, који се од 1599. године, налази у Француској краљевској библиотеци [Bibliothèque du Roi; данас BnF], где се води као Codex Parisinus graecus 2009.
Наводни творац истог је романски племић, цезар Јоанис Дукас [Ιωάννης Δούκας] (10??-1081), што свакако није тачно, због карактеристика текста, које одговарају много каснијем периоду.
Оригинални наслов базичног рукописа је (како се претпоставља) „За свог сина Романоса“ [Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν].
Стварни аутори дела су за сада непознати, а оно се (обично) у историографској грађи приписује Константиносу VII Порфирогенетосу [Κωνσταντῖνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος] (905-959), цару Романе (владао: 945-959), кога у Србији најчешће називају Константин VII Порфирогенит.
Ако је он заиста и писао неки део овог дела, сигурно га није написао у целости, јер је оно писано и после његове смрти (књига описује и догађаје, у време којих горепоменути цар више није био жив).
Тај најстарији рукопис, чува се у Националној библиотеци Француске [Bibliothèque nationale de France] у Паризу.
Први препис париског рукописа настао је 1509. године, од стране Антониос Епархоса [Αντώνιος Έπαρχος] (1491-1571), грчког ратника и песника са Крфа. Овај његов препис, носи ознаку Codex Vaticanus-Palatinus graecus 126, и чува се у Ватиканској апостолској библиотеци [Bibliotheca Apostolica Vaticana].
Нажалост, ФРАНЦУЗИ ДО САДА НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА НЕКИ НЕЗАВИСНИ МЕЂУНАРОДНИ ТИМ СТРУЧЊАКА ПРЕГЛЕДА И ИСПИТА СТАРОСТ ПАРИСКОГ РУКОПИСА, који је највероватније настао па самом почетку 16. века, а не у 12-13. веку, како они наводе (Французи су до недавно тврдили да је њихов рукопис настао још у 11. веку, и да га је лично писао гореименовани Јоанис Дукас).
Интересантно је, да је познати српски историчар, др ТИБОР ЖИВКОВИЋ (1966-2013), директор Историјског института у Београду (период: 2002-2010), имао (пред крај свог живота) ВЕОМА РЕЗЕРВИСАН И КРИТИЧКИ ОДНОС према делу DAI.
Напомена:
Горе поменути латински назив (DAI) настао је тек 1611. године, од стране Јохана ван Меурса [Johannes van Meurs] (1579-1639), холандског приређивача првог штампаног издања.
Петар Б. Богуновић
историчар
Рукопис позант по имену „О управљању царством“ [De administrando imperio], односно онај његов примерак, који се од 1599. године, налази у Француској краљевској библиотеци [Bibliothèque du Roi; данас BnF], где се води као Codex Parisinus graecus 2009. - МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ: (https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b10722809z/f3.item).
========================================
Како смо у прилогу ове Објаве дали једну занимљиву карту француског географа и академика, дајемо вам на увид и научни рад српских географа, који за њу кажу да је "урађена на бази података Порфирогенита, до сада колико нам је познато, није
била коришћенa у расветљавању недоумица око положаја првих насељених градова у покрштеној Србији".:
"ПРВИ НАСЕЉЕНИ ГРАДОВИ ПОКРШТЕНЕ СРБИЈЕ Х ВЕКА
ПРЕМА К. ПОРФИРОГЕНИТУ, НА КАРТИ ГИЈОМ ДЕЛИЛА
МИРКО ГРЧИЋ, ЉИЉАНА ГРЧИЋ
Сажетак: Циљ овога рада је да допринесе идентификацији првих насељених градова покрштене Србије на почетку Х века, које спомиње Константин VII Порфирогенит. Списи из тог доба су значајни документи, али је потребно пажљиво проучити и Старе карте које дају слику тадашње стварности. Посебну пажњу заслужује француски географ и картограф Гијом де Лил (Guillaume de L’Isle), члан Краљевске академије наука, с почетка ХVIII века, чија карта "Источна империја и суседни региони Константина Порфирогенита" ("Imperii Orientalis et circumjacentium regionum sub Constantino Porphyrogenito et ejus
praedecestoribus Descriptio") урађена на бази података Порфирогенита, до сада колико нам је познато, није била коришћенa у расветљавању недоумица око положаја првих насељених градова у покрштеној Србији. (...)
Увод
О словенским насељима на Балкану у раном средњем веку, има мало података. (...) Најзначајније дело и основни извор за прве векове словенске историје на Балкану представља Спис о народима, византијског цара и писца, Константина VII Порфирогенита (905-959), (Византијски извори, 2007). (...) Развој историјске географије условио је непрестано уважавање четири извора те науке: 1) ЛЕТОПИСНЕ ИЗВОРЕ, 2) етнографију, 3) географску номенклатуру и 4) археологију. Систем локалних назива одређеног региона одражава појмове, чији је носилац био народ, који је живео на тој територији. Зато ТОПОНИМИКА
сваког региона садржи информацију о прошлим епохама и служи као ВАЖАН ИЗВОР изучавања историје народа. (...)
Осврт на дело Константина Порфирогенита
Кључни документ за перцепцију првих српских градова је дело византијског цара Константина VII Порфирогенита из Х века - De Administrando Imperio (DAI), односно његово поглавље - о досељавању Срба на Балкан у VII веку, у време византијског цара Ираклија (владао 610-640. г.). Порфирогенит је рођен 905. г. као син ромејског цара Лава VI Мудрог (886-912). Управљао је државом од 945. г. до своје смрти 959. г. Спис DAI наменио је своме сину и наследнику Роману II (рођен 939., владао од 959 до 963. г.). Испитујући изворе за историју Срба, изложену у 32.
поглављу дела De administrando Imperio, Т. Живковић је закључио да се за вести од 890. до 933. године Порфирогенит служио дипломатским писмима српских архоната (Живковић Т., 2012).
Интересантан је пут којим је ово дело дошло до наших дана. НАЈСТАРИЈИ САЧУВАНИ ПРЕПИС Порфирогенитовог списа DAI потиче из времена ромејског сувладара цезара Јована Дуке (династија Дука је владала 1059-1081. године). ОВАЈ РУКОПИС ДОСПЕО ЈЕ У ПАРИСКУ КРАЉЕВСКУ БИБЛИОТЕКУ 1599. ГОДИНЕ И ОД ТАДА СЕ ВОДИ КАО CODEX PARISINUS GR. 2009. (СКРАЋЕНО "Р").
Према њему је 1509. године на Крфу Антонио Епарх (1491-1571) САЧИНИО ПРЕПИС, који се преко ХАЈДЕЛБЕГА 1623. године
нашао у ВАТИКАНСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ, где је заведен као Codex Vaticanus - Palatinus gr. 126 (скраћено "V").
МЛАЂИ ПРЕПИС (Codex Mutinensis gr. 179), познат као рукопис "М", који се чува у Модени, остао је некомплетан. Урадио га је Андреа Дармари између 1560 и 1586. г. Постоји и Codex Parisinus gr. 2967 (скраћено "F"), ПРЕПИСАН према
рукопису "Р". Његово преписивање је започео Антоније Епарх, а завршио га је пре 1529. године Михаило Дамаскин са Крита.
Спис De Administrando Imperio (DAI), ПРВИ ПУТ ЈЕ ШТАМПАН 1611. године у Лајдену. Издање је приредио Јоханес Меурсијус, према рукопису "V" (прештампано 1617). Касније издање приредио је монах из Дубровника АНСЕЛМО БАНДУРИ 1711. г. Он је кориговао грчки текст у складу са најстаријим рукописом "P". Ово издање доживело је два репринта: 1729. г. у Венецији и 1864. г. у Паризу. НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ ИЗДАЊЕ у XIX веку, штампано у чувеном БОНСКОМ КОРПУСУ ВИЗАНТИЈСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ и књижевности, приредио је 1840. године ИМАНУЕЛ БАКЕР.
Крајем XIX века у В. Британији почела је редакција грчког текста. Џон Бјури (J. B. Bury) је извршио детаљну анализу текста DAI и његово поређење са познатом Теофановом хроником с почетка IX века. Читав пројекат су завршили Џенкинс и
Моравчик, који су 1949. године припремили ново издањe, које осим редигованог грчког текста садржи и превод на енглески језик. После издања у САД 1967. г., оно је постало данас највише коришћено студијско издање (Византијски извори II, 2007; Деретић Ј. 2012).",
_
Аутор текста: Предраг Ђурић

0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X