МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ – ЈЕДИНСТВЕНОСТ ПЕРА И МАЧА
Драгослава Гога Копривица
Издати било коју књигу најчешће забрањиваног аутора у историји писане речи, Милоша С. Милојевића, академика, научника, професора, команданта, школованог код нас и у Русији, чини се као велика одговорност и храброст. Како се догодило да су сви Милојевићеви радови, драгоцени по србски род, па и ова збирка песама, изопштени из српске духовне баштине? На ово питање одговор мора бити дат.
Пред нама су `Песме и обичаји укупног народа Србског`- прва књига. Збирка је први пут објављена 1869. године, друга 1870. трећа 1875. Ова збирка песама је најранија и најобимнија збирка народних песама коју наш народ има, ако не заборавимо Панту Срећковића и `Синан-пашу`(1865). Од коликог је она значаја, довољно говори податак да је пре појаве Милојевићеве збирке записано само 56 народних песама, што је податак само условно тачан, имајући у виду да број 56 укључује 18 песама из `Ерлангенског рукописа` и 29 записа рукописне збирке из Пећи, за које се само претпоставља, без постојања доказа, да могу бити старији од Милојевићеве збирке. Дакле, истина је да је пре појаве Милојевићеве збирке забележено само 9 народних песама објављених у`Српским народним песмама` Вука Караџића (1845). И да се држимо само игре бројки као једног од вредносних показатеља, 9 песама у Вуковим записима – према 425 записаних у Милојевићевој збирци, довољно говори о значају ове књиге. Додајмо бројкама суштински, виталан значај које записано народно благо у овој збирци има, наћи ћемо се пред отвореним вратима непресушне ризнице спознавања дубине нашег историјско-културног корена.
Све што на тлу Србије живи и роди, намењено је слободи. Тако и ове песме. Снагом, сазнајношћу, етиком, естетиком, оне као да додирују само небо. Текстови песама повезани су идејом која припада духу народне традиције. Зраче, имају све оно што подразумева начело лепог и типичног у традиционалном вредновању: Сазнајно, лепо, племенито, мелодично, дирљиво, уверљиво, сликовито. Оне су последњи записи са терена у коме данас нема србског народа или је његово присуство симболично, и у томе је њихова посебна вредност. У већини места из којих потиче песничко-етнографска грађа, а која неоспорно доказује србску традицију и присуство, Српство је данас опустошено. Обредне и коледарске песме које збирка садржи једна су од најстаријих врста обредне лирике које су забележене на српском демографском етничко историјском простору, изузетно важне за разумевање обреда у целини и стихова који су део тог обреда. Песме су мотивски разноврсне, песме варичке, савичке, туцинданске, песме Бадњег дана и божићне, нове године, богојављанске, како их је делио Милојевић. Забележене су са именима казивача и назнакама записивача. Многе од ових песама су касније христијанизоване. У различитим крајевима где су прикупљане примећује се другачија етнокултурна лексика. Рзлике у етногенези самих обреда могу бити условљене историјским догађајима, миграцијом становништва и другим.
Ове песме-благо, попут коцкица мозаика спајају све аспекте нашег постојања и културе, омогућавају сагледавање наше традиције и обичајности, отварају врата могућој синтези нашег предхришћанског и хришћанског бића. Истраживањем и разумевањем слојевитости ових песама, обредног слоја, обичајног, историјског, социјалног, ближи смо записнику нашег правремена. Као што је језик записник правремена, тако су и ове песме, животворне и синкретичне, трајни записник нашег трајања, инспиративан за даља истраживања и нове идеје. Песме сублимирају све аспекте нашег културолошког бића. Кад данас пратимо пут наше сложене судбине, ми видимо једно историјско право: сваки народ или заједница народа, може да трпи поразе, да пада на колена, у ропство и мрак заборава, али до једне одређене границе. Скоро редовно наступа час преокрета када се један народ поново диже и поново ступа на херојски пут историјске славе, који српско-словенски народи крче већ вековима и миленијумима. Како? Снагом воље и традиције. Традиција није ништа друго до култура. Култура је заправо традиција, пренос вредности. Трезор народног блага, културних и етничких вредности и врлина, трајна је константа испод `површине` разликовања сачињене од пролазног. Оно што се данас именује `савременом културом`, није ништа друго до вечно разумевање данашњег дана са тачке гледишта традиције, трајности. Примера ради, не можемо рећи да је џез савремен, како тврде његови поклоници. То је ритуална музика афричких племена где је носиоц духа музике традиција, односно, традиционални афрички ритам.
Попут архитектуре – каменог летописа света, како су то говорили Гете и Гогољ, тако су и наше народне песме, обичаји, предања, писани камени запис који никад не сме да утихне. Ако нам је стало до нас.
На несрећу српског народа, Милојевићева збирка песама, иако најранија и најобимнија, од стране озваничене науке проглашена је за непоуздану и мистификаторску и тако, попут свих његових пронађених рукописа, чучала у тами више од једног века. То што Милојевићево систематско истраживање прошлости Срба у Старој Србији није одговарало непријатељским страним силама нити се уклапало у њихове лажне историјске школе, силама које ће пар деценија касније стварати вештачку државу Албанију на српској земљи, определило је Милојевићеве једностране критичаре да му припишу политичке и оспоре научне мотиве истраживања. Тако су његова истраживања постајала `несигурна и недовољно проверена` а велика документарност његових дела игнорисана. Тако се и догодило да се наша најстарија збирка `Песама и обичаја укупног народа србског`, прогласи неком врстом некритичког дела и одстрани из употребе у науци.
А време је, како то рече Милош Црњански, да коначно погледамо како ствари стоје са чисто српског интереса. Крајње је време за храброст која се супротставља току свог времена, која извлачи из таме наше заборављене великане и њихова `запечаћена` дела. Зато је излазак на светлост Милојевићеве збирке песама, поново после толико времена, драгоцено.
На исти начин као и његова дела, опет на несрећу нашег народа, такo je и сам Милојевић, родољубива громада 19-ог века, по истоветности пера и мача сакрални субјект, остао велика непознаница нашем народу. Tзв. критичка историографија и политички интереси разноразних караконђула, сместили су га у подрум историје и науке, ван домашаја наше свести и знања. Због чега кажемо `такозвана` критичка историографија? Критичка историографија најчешће јесте `политички коректна` историографија која неоправдано искључује кретање координа тама запитаности и демистификације да би створила неку другу могућност. У овом случају могућност признања да историја коју учимо у школама не стоји на ногама, него је постављена наглавачке. Тзв. критичка историографија као да је сестра близнакиња књижевној критици склоној претварању крчме у духовни храм. Критичка историографија је сместила Милојевића и под капу романтичарске историографије. Термин `романтичарско` је условљен епохом, знањима, верским или атеистичким опредељењима и подразумева субјективност и ирационалност. Ако је Милојевићева историјска реч помогла да реконструишемо нашу изворну структуру, а јесте, Милојевић је романтик у том смислу што је скидајући временске наслаге са наше историје наслутио и спознао језгро и срж. Скептик у томе не може видети ништа.
Званична наука чак није имала ни минимум одговорности према свом народу, да тај храст на трави нашег родољубља смести у једну пристојну националну биографију. У књигама и чланцима аутора који оспоравају научност Милојевићевог дела, а они сами претендују на научност и поузданост, не може се са сигурношћу знати ни година рођења нити година смрти Милоша С. Милојевића. (1)
(1)Академик Владимир Стојанчевић пише: …Милојевић је за период свог релативно дугог живота – 1840-1907…(`Из Српске историјске прошлости, 1804-1918, свеска 16). По др. Љубинку Раденковићу, Милош С. Милојевић је рођен 1814. (Кривотворење фолклора и митологије, неки словенски примери, Зборник матице српске за књижевност и језик, књига педесет трећа, свеска 1-3, 2005). Нетачна година рођења – 1814., проналази се и у књизи `Косовско метохијске песме у збирци М.С. Милојевића`, Владимира Бована, Јединство, 1975. Нетачну годину рођења бележи и Народна енциклопедија српско-хрватска-словеначка, књига 3. Са оценама о Милојевићу као `једној од најмаркантнијих фигура међу мистификаторима народне поезије на српскохрватском језику`, сами аутори користе чисту мистификацију. Термин `српскохрватски језик` је мистификација једнака оној која се може означити и као етник-србохрват.
Једном приликом у разговору са књазом Михаилом Обреновићем, његов секретар, Милан Ћ. Милићевић, je приметио: Наш народ нема развијено историјско памћење. Историјско памћење је подложно утицајима. На нама је да разумемо како и ко их обликује.
Нису само ратови и геноцидна уништавања уништавали велики ведски српски род. У великој мери, рекли бисмо застрашујућој, чинила је то и лажна историја српског народа. Сви они који су смишљали како да одроде давни ведски српски род, запечатили су српске великане и њихова дела, између осталих и Милоша Милојевића и његово дело, чије је одсуство из самосвести нашег народа и довело до трагичног самозаборава и историјске обеспућености.
Лажне историјске школе безмало два века тријумфују на свим нашим катедрама историје. Немачко-берлинска, Аустроугарска, Нордијска… Усталиле су се снагом интереса западних империја и уз помоћ домаће интелектуалне елите. Интелектуалаца `политички коректних`, оних са ограниченим патуљастим размерама западног мишљења и њиховог комплекса инфериорности спрам псудо-културе малограђанског Запада. То су ти моделари мисли чији смисао почива у негацији врлина и вредности веродостојне културе сопственог народа, без трага значајнијег израза поноса културном самобитношћу Српства.
Уз помоћ такве интелектуалне елите, током друге половине 19-ог века, започиње увоз `европских` тековина у Београд. Мало по мало `европеизација` захвата сваки део друштва, устаљује се, да би се потом ширила целим Српством. Тада су и наши млади умови слани у западне центре на школовање. Ти умови који се воде као наша интелектуална елита и који већ безмало 200 година спроводе германско катедристички план на Балкану. Додајмо овоме пола века брозовског потирања Српства, на разноврсне начине и преко свих уџбеника нашег живљења, стигли смо ту где јесмо.
Лажна историја и данас тријумфује на свим катедрама историје. То су те важеће а лажне историјске школе које су, што је најпогубнија последица, својом сугестијом код свих наших завојевача стварале самоуверење а код нашег народа довеле до губитка вере у себе. Тако се и могло догодити да нас интелектуална елита са психологијом западопоклонства, води ка Западу и убеђује да је западно `бити или не бити`, снажније и вредније од нашег `нека буде што бити не може`. Тако се могло и догодити да велики Гете примети, да су Срби толико изгубили веру у себе да и не помишљају да они као народ могу бити инспирација другим народима. Тако се и могло догодити да један Скерлић тврди да нема српске књижевности пре 18 века и својски доказује `мистификацију` наших народних песама у делима Проспер Меримеа, или можда Вуку Караџићу да реформише српски језик на начин како је то учињено.
Споменимо овде и феномен антисрбизма који у континуитету и без прекида дејствује, најчешће невидљиво а често врло јасно: `Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства` (Тони Блер, британски премијер, током ваздушних напада на Србију 1999).
И како је то одавно приметила српска народна мудрост, то су ти Латини старе варалице, то је тај Запад који нам нуди себе као обећану земљу, као велики `DREAM` а који нам кроз историју није дао ни да дремнемо, а камоли признао да је енглеска реч `дрим` изведена из прве памети нашег народа – српског језика, изведена из српске речи `дремати`.
То је то и физичко и идејно разбијање Срба, то је та позадина целокупне данашње жалосне ситуације у којој се налази растргнути и издељени српбки род. Срби који се данас прогоне и уништавају, духовно разарају, којима се уз помоћ лажне науке и историје мења свест.
Милојевићева збирка песама, као и сви његови радови, изузетно су важни у потрази за нашим сопственим идентитетом. Не као особа, него као припадника народа коме су негирали историју или је погрешно писали, у сагласности са геополитичким и хегемонистичким интересима. Радови Милоша Милојевића, ослоњени на материјалне доказе, разјашњавају порекло и експанзију српског народа. Нису били цењени како је требало да буду ни у његово време, ни касније, ни дан данас. Фалсификована историја, света њеним инструкторима, траје и данас. Траје, јер кредибилитет њених опуномоћника зависи од њеног очувања. На тај начин, историја је под строгом контролом. Ако се манипулише начином на који видимо прошлост, манипулише се начином како ћемо видети садашњост.
Милош Милојевић и његово доба
Милош С. Милојевић, по речима Андрије Вујовића,`велика тајна и забрана,` живи и ствара у Европи друге половине 19-ог века. Није једноставно садашњом диоптријом сагледати то време. Откривајући историју тог времена, од једног до другог догађаја тражећи му скривено значење и смисао, дајемо неке назнаке тог времена које нам се чине значајним за сагледавање стваралаштва па и ове збирке песама Милоша Милојевића.
Друга половина 19-тог века је доба врења ускомешаних притисака великих европских сила. То време изнад свега је било време прављења записа у којима се жеље заинтересованих сила претачу у планове и дугорочне циљеве за наредне векове. Време Берлинског конгреса (1878) и тајних договора о забрани упознавања Срба са својом историјом пре династије Немањића. То је време интереса великих сила које од балканских држава траже животарење, увек у политичкој или економској зависности од њих. Балканске државе не могу ни живети ни умрети. У Енглеској је то време русофобије и виђења Србије као мале Русије. То је у Србији време рушења турског ропства и дизања Српства, време најпоноснијих Срба под владавином књаза Михаила Обреновића. То је и време убацивања у патријархалну српску државу, једва одвојену од турског ропства, нове омче: гореће буктиње партијашке борбе. То је и време зачетка лажног у редовима наше интелектуалне елите, посејаног семена њене психологије западопклонства.
Од времена аустро-турског рата (1788-1791) и Првог српског устанка (1804-1813), процес арбанашке колонизације Старе Србије и прогањање Срба са њихових вековних огњишта ради отмице земље и њиховог насељавања је интезиван. О томе речито пише игуман Серафим Ристић у свом спису `Плач Старе Србије. То је био само убрзани наставак својеврсног `Drang nach Osten`.
До половине 19-ог века, готово у свим градским школама под Турцима одвијала се српска настава. Ниш, Врање, Куманово, Скопље, Велес, Прилеп… Тако је било све до Кримског рата од кад почиње на српским просторима дејство бугарске пропаганде. Бугари уз пристанак, благовољење Порте и њених органа, све успешније у Старој Србији и Маћедонији спроводе бугарски програм. Бугарске организације из Цариграда и Пловдива, под заштитом руских словенофила и руске политике, свим средствима настоје да Српски народ у старој Србији и Маћедонији одвоје од матице Србије, да им наметну своје име и језик. Док се Бугарска тихо увлачила у Стару србију и Маћедонију, српска унутрашња политика бави се сређивањем унутрашњих прилика и спрема за формирање Балканског савеза. У то време име Србин у Турској постаје синоним бунтовника и револуционара против турског царства…(Др. Јован Хаџи Васиљевић, часопис Братство, бр. 25, 1931).
У Русији тада два века уназад влада германски катедризам. Руска званична историја и наука, а поготово политичка идеологија ишла је у том правцу. То је и време када почиње да се гради великобугарска идеја на рачун обнове српске државе, што је значило супротстављање српској националној обнови. У Русији се тада постављају основице велике Бугарске, које ће се касније (1878), изразити Санстефанским прелиминаром. То је време после победе српског оружја у другом Српско-турском рату када се стигло до тога да је Ниш требало предати Бугарској. Није заборављена тадашња изјава владара Србије, кнеза Милана Обреновића: За Ниш ћу се и против руске војске борити.
За време боравка и школовања у Русији, Милојевићев спекулативан дух и проницљивост има увид у списе Венелина, Фотинова и Раковског. Ови аутори у својим радовима настоје да докажу да су Бугари највеће словенско племе. По свом карактеру и јакој вољи, Милојевић се не зауставља на размишљању и магловитим перспективама. Његов моћан стваралачки дух тражи стварност. Враћа се у Србију 1865. Подноси књазу Михаилу Обреновићу извештај о бугарској пропаганди у Старој Србији и Македонији (1866). Заједно са Стојаном Бошковићем излаже књазу своје погледе на будућу спољну политику Србије. На књажев захтев саставља МЕМОАР о српском питању. Штампа брошуру `Пропаганде у Турској`. Открива везу бугарске пропаганде са руским словенофилима. Почиње просветна и политичка акција Владе Србије у Старој Србији и Македонији. Милојевић путује по Старој Србији и Македонији. Инкогнито, рискантно, мукотрпно. Путник је, зидар, молер, неважно шта ако може да бележи и запише.
У таквим друштвено-политичким околностима рађа се српска аутохтона историјска и научна мисао. Нова истраживачка открића историје нашег народа и нови поглед на историју србског народа на челу са Милошем Милојевићем и Пантом Срећковићем. Поглед рођен у духовној и друштвеној атмосфери историјског периода покрета Уједињене омладине српске и акционом националном ослободилачком политиком књаза Михаила. Политика Михаила Обреновића била је ехо и српска варијанта нешто раније европске водеће идеје националног буђења и препорода, а посебно књижевно-политичког и филозофско-историјског немачког Sturm und Drang периода. Михаилова политика успешно је резултирала формирањем Балканског савеза. Све то траје до потмуле таме 29 маја 1868, када се са историјске позорнице мучки скида владар епохе најпоноснијих Срба. Књажева смрт отвара врата распаду Балканског савеза.
Такви услови и нова истраживачка сазнања до којих је дошао, опредељују Милојевића за патриотски приступ писању историје. Тако се рађа наша аутохтона научна мисао са сопственим критичким апаратом истраживања. Милојевић у истраживањима, значи пре 120 година, користи систем упоредне филологије који се данас тек обнавља. Тако исто чине научници аутохтонисти, великани, етнолог Веселин Чајкановић и филолог Милан Будимир који доказује да је свака друга српска реч старија од 50 векова.
Услови под којима Милојевић самопожртвовано и усамљенички у том времену прикупља грађу за своја истраживачка дела, дају његовом стваралаштву посебну вредност, траже да им се поклони велика пажња. У поређењу са неким страним ауторима путописног жанра, Ј. Милера, 1844. Ј. Г. Хана 1858., Александра Хиљфердинга 1859., Милојевићево дело у науци неоправдано није добило онај значај, вредносну оцену ни углед, који су добили наведени аутори. Та условљеност у оцени улоге и значаја наведених аутора и Милоша Милојевића, утемељена је у дипломатско-политичким погодностима коју су ови аутори имали као дипломатски представници Аустрије, Русије, или Француске у случају конзула Хана и Хиљфердинга, или високе Портине заштите у случају Милера и Ами Буеа. Сви ови аутори уживали су и оружану заштиту приликом својих путовања што није био случај са Милојевићем. Такву заштиту касније су имали и француски и руски конзул у Скадру, Иполит Екар или Иван Јастребов, иначе склон критици Милојевићевог рада (`У Призрену и његовој околини,`1880, Величко Трпић (псеудоним Јастребова). Такође, Милојевићев путопис неоправдано није вреднован ни приближно на начин како је то урађено и са Ирбајевом и Мекензијевом, признатих у историографији. То само доказује колико је наша интелектуална елита тог времена ( а и данас), пелцерисана психологијом западопоклонства која подразумева фаворизовање свега страног и негацију веродостојности културе сопственог народа, негацију културне самобитности Српства.
Милојевићево систематско истраживање српске прошлости није било у сагласју ни са опредељењем српске интелектуалне елите. Милојевићево доба је и време када српска интелектуална елита отвара врата, тада политиком само одшкринута, политичким идеологијама запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији. То је време баченог семена за прихватање германског и од стране великог броја интелектуалаца самопоништавања српства и словенства на простору средње и западне Европе. То што Милојевићево систематско истраживање прошлости Срба у Старој Србији није одговарало непријатељским страним силама, силама које ће нешто касније стварати вештачку државу Албанију на српском етничко-историјском простору, определило је Милојевићеве једностране ритичаре да му припишу политичке и оспоре научне мотиве истраживања.
Тзв. критичка историографија и вековна линија континуираног оспоравања Милоша С. Милојевића
Године 1869., Милојевић штампа прву књигу `Обичаја и песама укупног народа српбког.` Шаље их Србима који је читају и прихватају књигу са задовољством. `Ова је књига и многим интелектуалцима помогла да неки пре, неки доцније, увиде докле се све простире Српство` (Јован Хаџи Васиљевић). (1)
Брзо крећу оспоравања. Изгледа да је Милојевић кроз своја сазнања историје сазнао шта није требало да сазна. Представници тзв. критичарске историографије смештају Милојевићев истраживачки рад под капу `романтичарске историографије`. Најгласнији представник ове струје био је архимандрит Иларион Руварац. `Руварац критикује са кардиналским фанатизмом, толико је радикалан у критици Милојевића да га критикује управо на начин који Западу одговара` (Јаша Томић).
Оштру оцену изричу Стојан Новаковић и Милан Кујунџић: `Све врви од фалсификата. Милојевић се уопште одликује тиме да све зна другачије него сав остали научни свет и да то показује да поред свега што је нешто читао, или учио, врло слабо разуме шта је историја језика, шта су гране његове и како се по њима ради`( Гласник Српског Ученог Друштва, књига XXXVIII, 1873, стр 334).
(Напоменућемо да су Новаковић и Кујунџић били фамилијарно повезани. Стојан Новаковић је био ожењен сестром Милана Кујунџића. Кујунџић је најпре несвршени београдски лицејац, затим коњички десетар, а касније као стипендиста владе студент филозофије у неколико западних европских центара. Никад није завршио студије, али преузима катедру филозофије на Великој школи. Постаје секретар Српског ученог друштва (1873), у време када је српски министар просвете био Стојан Новаковић. На дужности секретара Српског ученог друштва је до 1882. а од те године постаје министар просвете.)
Стојан Новаковић и Милан Кујунџић приписују Милојевићу ненаучност у теренским истраживањима. Оцењују као минус бележење песама у још неослобођеним крајевима (што је по свој прилици било ван политичке коректности тог времена), одсуство придржавања Вукове `догме` која подразумева истраживања и бележење песама само у динарским крајевима. Милојевић је у теренском раду на неслободним подручјима био принуђен да брзо ради, вероватно и не помишљајући да ће га будући критичари, Иларион Руварац, Стојан Новаковић, Иван С. Јастребов, Милан Кујунџић, Петар Костић, критиковати због таквог начина писања. Његови истраживачки радови су `псеудо-научни јер нису засновани на строго научним методолошким принципима, писани су без систематичности у писању и довољне научно истраживачке акрибије`. Да, истина је да Милојевић није стварао у салонским условима где би удобно смештен у фотељи `применио акрибични начин писања` тог времена. Одсуство Милојевићеве `истраживачке акрибије` и то што су га историјске околности определиле за прагматичан приступ писању историје, врло је занимљив критериј његових критичара за сврставање у псеудо науку.
У тексту `О националном раду Милоша Милојевића`, Јован Хаџи Васљевић (1) (часопис `Братство`, број 25, 1931) каже следеће: О списима Милоша С. Милојевића још није дата стручна оцена. Наш Стојан Новаковић (и М. Кујунџић), писао је Српском Ученом Друштву реферат на прву књигу Милојевићевих `Обичаја и песама укупног србског народа` и, према ондашњем знању о нашем народу, није био задовољан са овом књигом (в. Гласник Српског ученог друштва 49). Међутим, сам Стојан Новаковић пошто је доцније сам пропутовао кроз Стару Србију и Маћедонију и, по вишим државним пословима, дошао у јак додир са нашим светом из оних крајева, променио је мишљење о Милојевићу и његовом књижевном раду. То своје мишљење Новаковић је казивао многим својим пријатељима и познаницима. Неке Милојевићеве тезе у `Путописима`, о Призрену и Дебру, исправљао је Ив. С. Јастребов у своме спису Стара Србија и Маћедонија (Споменик Српске Краљевске академије ) под псеудонимом Величко Трпић, писао је и брошуру Милош С Милојевић у Призренској околини, Београд 1883.`
- Дело Јована Хаџи Васиљевића недовољно познатог нашем народу(1866-1948), доктора филозофије, историчара, етнографа и књижевника, незаобилазно је у проучавању старе Јужне Србије, Врања и Македоније. Први се заинтересовао за прошлост ових крајева и објавио 2ОО историјских и етнографских радова о њима. Био је 36 година секретар Друштва `Свети Сава` у Београду. Посебну драгоценост представљају писма и на турском језику писани арапским писмом који још нису преведени. Са оваквом биографијом, др Хаџи Васиљевић, као и многи други знаменити Срби, после Другог светског рата није код нових власти имао никакву шансу за афирмацију свог рада. Одмах након успостављања `народне власти`, она му је одузела пензију и забранила штампање и објављивање његових дела. Умро је 1948. у Београду у веома тешким материјалним условима. Његова интелектуална заоставштина у виду необјављених рукописа нашла се неким чудом код неког врањског лекара, чији су је потомци понудили на откуп тадашњој власти у Врању која је са гнушањем то одбила. За то су чули Словенци те су њихове културне институције откупиле непроцењиву грађу и историјско богатство које је др Васиљевић за собом оставио. Део грађе је преко Словеније завршио у Бечу, али ући јој у траг чека неког будућег истраживача.
Шта Милош Милојевић каже о свом другу, Стојану Новаковићу?
`Наука никад и није својина једног човека и времена, него је то чедо свију, народа и времена, научних истраживања и закључака. Као мимогред, нек ми је допуштено да рекнем, баш кад сам отпочео предавања, међу неким ђацима неко је вечно трчкао са часа господину Новаковићу и обавештавао га шта се предаје, и тај је постављен за преписивача у библиотеци Српског ученог друштва. Разлика између мене и мог поштованог друга, господина Новаковића, што се књижевних послова тиче (а онако у другим се не разликујемо) само је у овоме: ја се држим правца да треба прикупљати сваковрсно народно градиво, и онако га обелодањивати какво је у народу, а мој пријатељ и друг господин Новаковић, да треба истина прикупљати, али из овог вадити што се прикупљачу допадне, тј. што буде по мишљењу скупљача важно и печатити по већ једном утврђеном правцу. Ја држим да је мој правац бољи а он његов. Ја радим за будућност, а господин Новаковић за садашњост. Ја радим, не само бадава и претешко, него и са опасношћу сопственог живота и здравља, а г. Новаковић у готовој згради без икакве опасности, спокојно и мирно врши свој посао који му се плаћа`(`Одговор на измишљотине у 10 и 12 броју `Будућности` од ове године под именом `Наша агитација на исток`, Милош С. Милојевић, 20 август 1874 у Београду)
Линија споравања Милоша Милојевића наставља се после Другог светског рата, полувековно пресвучена глазуром брозовштине, да би трајала до дан данас.
`Кривотворења древне историје, митологије и фолклора, данас су достигла огромне размере и то је проблем који се не може сагледати у оквиру једног чланка`( др Љубинко Раденковић,`Кривотворење фолклора и митологије, Зборник матице српске, књига 53, свеска 1-3, 2005). Као словенске примере кривотворених дела из области словенског фолклора и митологије, `која се и данас прештампавају и збуњују неупућене читаоце`, Раденковић наводи Милојевићеве митолошке народне песме, Верковићеву `Веда Словена`, `Велесова књига` Мирољубова. Да би боље разумели шта Раденковић подразумева под кривотворењем фолклора и митологије, цитираћемо га: `Поједини писци, на основу непоузданих извора, често понети родољубљем или жељом за стицањем сопствене славе, прихватили су се измишљања или кривотворења историје која се крећу од малих измена фолклорних дела па до стварања потпуно нових књижевних облика у којима се Словени приказују на идеализовани начин као најстарији народ на Балкану са сопственим писмом и пре покрштавања, који памте и усмено преносе древне епове`.
Да ли то значи да сви истраживачи који знају чињеницу да су Словени најмногољуднија групација сродних народа у Европи, који признају егзактност доказа генетике, топонима, хидронима, археолошке доказе, којима је позната Винча или Лепенски вир, припадају паранауци? По Љубинку Раденковићу сумњиви су многи, у лепези од Меримеових `Гусала`, преко Милојевића па све до данашњих сумњиваца, `ненаучних у тумачењу историје`. Милојевић је, по овом аутору, `један од најпознатијих мистификатора српских народних песама, а његови непостојећи богови збуњују неупућене људе. Многе песме нису аутентичне јер је сам Милојевић у стихове додавао имена словенских богова и познатих и непознатих и на тај начин створио једно од најобимнијих мистификаторских дела.`(Др. Љубинко Раденковић, 2005).
На такве ставове, попут овог аутора, по којима се наша најстарија збирка сакупљених песама третира као непоуздан и неупотребљив научни извор, позивају се ововременске израде докторских теза будућих научних радника и долазећих генерација. (Светлана Тројански Брашњовић, одбрана докторске тезе `Коледарске и божићне песме у контексту зимских календарских обредних песама`).
Владимир Бован је у књизи `Косовско-метохијске народне песме у збирци Милоша Милојевића` (Јединство, Приштина, 1975), покушао да раздвоји шта је у Милојевићевој збирци песама аутентично а шта није:`Ми смо стављени пред задатак који нам је наметнула докторска дисертација, да критички размотримо народне песме са Косова и из Метохије у Милојевићевој збирци и да утврдимо шта је у тим песмама аутентично а шта није. Резултат нашег рада утврдиће око 200 аутентичних косовско-метохијских песама.` Образлажући разлоге оспоравања аутентичности песама, аутор се у књизи позива на реферат С. Новаковића и М. Кујунџића, Ивана Јастребова `као поузданог и добро обавештеног` као и друге, уз оцену `да је Милојевић скупљао народне песме и прилагођавао их пропагандним идејама и политичкој пропаганди`. Не потцењујући ауторов напор да сачини такву класификацију песама у збирци где је пронађено и `неколико албанских народних песама`, рекли би смо да аутор није био стављен само пред задатак који му је наметнула докторска дисертација, него и пред задатак који му је наметнуло брозовско антисрпско време.
Ради илустрације начина класификације песама у Милојевићевој збирци, њиховог разврставања на аутентичне или неаутентичне, у књизи Владимира Бована, дајемо један пример. Бован каже да се на примеру те песме, чији је мотив бацање цвећа у крило и са крила на земљу, који се везује за ђурђевданске, ивањданске, или свадбарске песме, и који је распрострањен од Македоније до хрватске Подравине (брозовско виђење хрватског простора, прим. дк), може илустровати степен Милојевићевог кривотворења народне традиције.` Песма је сврстана у неаутентичне јер се верује да је сам Милојевић у стихове песме убацивао имена словенских богова.
Ивањско цвеће петрањско
Петрањско цвеће Ивањско
Петрањско цвеће плаветно.
Иван ге бере те бере
Петар га плете те плете.
Купал га Коледу даје.
Коледу брату својему.
А својој мајци Свароги
А мајка с крила на земљу.
Ивањско цвеће петрањско
Коледско цвеће купалско!
Дејан Ајдачић, филолог, са докторском дисертацијом `Свет демона у књижевности српског романтизма`, аутор `Футурославије,` студије о словенској научној фантастици и `Перунославије`, каже : `Милош Милојевић је мистификациони извор за српску мисао, на исти начин како је то и `Веда` Словена Верковића, или `Велесова књига`, који су прешли у recycle bin наше дисциплине`. Ако је све то, по овом научном раднику, recycle bin научне дисциплине и псеудо наука, чему уопште тако велика пажња посвећена у његовим радовима тим мистификацијама? По Ајдачићу, `Милојевић је мистификатор а Веселин Чајкановић велемајстор мистификације `(као и Афанасијев).
Ајдачић даље констатује:`Љељо или Лада као словенски богови нису, већ настају тек код митографа 18-тог века. Немогућност да се сакупе све песме усмене традиције једног народа, приморава класификатора да своје разврставање изведе на основу корпуса познатих` (`Класификација лирике у антологијама народне поезије`, Дејан Ајдачић).
Класификатор песама своје разврставање изводи на основу корпуса познатих! Какав научни искорак! Ми који верујемо у чињеницу да је српско-словенски предхришћански свет имао свој Пантеон, верујем да смо припадници Ајдачићевог `фантастично-словенског света` или право `чудо у словенским културама`. Срећна је околност што имамо такве научне раднике-филологе, способне да се претворе у исцељитеље нас обседнутих припадника фантастично-словенског света.
Аутор приказа Ајдачићеве књиге `Перунославија`, Немања Радуловић, каже: `Аутор `Перунославије` је толико компетентан да он зна која су псеудо божанства`. Желимо да верујемо да је аутор заиста компетентан, тим пре што не искључујемо могућност да су му Лада и Љаља, тет а тет, објасниле да су псеудо божанства.
Поводом 175 година од рођења Стојана Новаковића, савременика Милоша С. Милојевића, САНУ је приредио изложбу `Стојан Новаковић и његово доба` ( децембар 2017 до прве половине 2018). Ова изложба је најсвежији пример потискивања Милоша Милојевића из знања и свести нашег народа, свежа тачка на вековној линији континуираног оспоравања научног рада Милоша Милојевића. Траг о Милојевићу, као важном савременику Стојана Новаковића и незаобилазном учеснику тог доба, на овој изложби је маргиналан.
Шта је, између осталог, рекао у уводној речи на отварању ове изложбе, академик Михаило Војводић?
`…С правом се може узети да је Стојан Новаковић био највећи заступник историјских права српског народа. Србија у ствари није имала важније и спремније личности од њега до после 1878, тј. после признања њене независности, организује национални рад међу неослобођеним Србима попут књиге, цркве, школе, дипломатских представника и да уздигне српски дух, очува тај народ изложен сваковрсним насиљима… Иако је у својој политичкој каријери мењао оријентацију према споља, остао је у суштини дубоко свестан неопходности заштите Србије у односу на интересе великих сила. Због тога је био приврженик добрих савезничких односа између балканских држава, управо због тога се он може сматрати духовним оцем Балканског савеза… `
Најспремнија личност Србије тог времена да организује национални рад међу неослобођеним Србима, попут књиге, цркве, школе, уздизања српског духа, је био Стојан Новаковић!? Да би се боље разумело колико је све горе изречено о Стојану Новаковићу тачно, навешћемо неколико биографских података о Новаковићевом путу.
Одмах након завршетка школе, Новаковићева каријера је кренула узлазном путањом и таква је остала до краја живота. Те године кад Милош Милојевић штампа своју збирку песама (1869), Новаковић је на дужности библиотекара Народне библиотеке, да би исте године постао професор Високе школе, а 1873. постаје министар просвете. Новаковић је био политичар, дипломата у Цариграду, Петрограду, Паризу, оснивач Напредног клуба, председник владе у два наврата. Први пут у периоду 1895-1896, у време краља Милана и Александра Обреновића (с којима је био и у сукобу), други пут 1909. у време анексионе кризе и владавине Карађорђевића, потпуно другачијег политичког курса у односу на политички курс Александра Обреновића, последњег владара династије, убијеног 1903. У унутрашњој политици тадашње Србије, после смрти Милутина Гарашанина нашао се на челу Напредне странке. Његов успех као вође ове странке тешко је одредити с обзиром да је наследио веома цењеног Милутина Гарашанина. Новаковићев приступ прошлости је `да се мање треба враћати прошлости и да се више мора бити окренут будућности.` Зрели Новаковић, заједно са истакнутим интелектуалцима тог времена, приврженик је југословенства.
Стојан Новаковић је именован за министра просвете у три наврата. Док је вршио дужност министра просвете донео је 23 закона, написао 21 план школске наставе, издао 56 декрета и разних уредби и одредби које су утемељиле српско школство. Неки од тих закона наилазили су на негодовање многих. Зашто? Стојан Новаковић је директан увозник германске школе историје у српско школство. Школе која до данас траје.
Рећи, као што је то у свом говору рекао академик Михаило Војводић, да је Новаковић духовни отац Балканског савеза, је тзв. бела лаж или непотпуна истина, свеједно. И духовни и политички отац Балканског савеза, првенствено је био сам књаз, Михаило Обреновић. Михаило је био најобразованији европски монарх тог времена, интелектуалац, родољуб, обдарен визионарским идејама, истински кормилар Савеза. Смрт књаза Михаила, била је и смрт Балканског савеза. Те подземне, пирамидалне и пијачне силе које су скинуле књаза са историјске позорнице, претпостављам да би скинуле Новаковића а не Књаза да нису знале ко је ко. Наравно да су на уплив стварања Балканског савеза имала мишљења многих интелектуалаца па и Новаковића, али он није био једини. Године 1866., Милош С. Милојевић, заједно са Стојаном Бошковићем, излаже књазу Михаилу Обреновићу своја сазнања до којих је дошао у Русији и своје погледе на будућу спољну политику Србије. На захтев Књаза саставио је и предао Мемоар о србском питању.
Идеја југословенства којој је био склон академик Новаковић, сјајан је академски манир за јачање српског духа! Академски радници, многи тадашњи и многи садашњи, по маштовитости својих идеја и писанија, личе ми на државнике који у фотељама предузимају спасавање интегритета државе лативши се управо оних енергија које је разарају.
Разлику у научном раду између Стојана Новаковића, изложбом САНУ стављеног на светлост дана, и Милоша Милојевића, изложбом САНУ остављеног да чучи у тами, најбоље је објаснио сам Милош Милојевић: `Ја радим за будућност а господин Новаковић за своју садашњост.`
Обредно и коледарско
Обредне песме су се у борби са црквом прилагодиле великим хришћанским празницима задржавајући елементе паганских текстова. Посебно вредно у овој збирци су Милојевићеви описи обредно обичајне праксе која се изводила у вези са зимским празницима.
Зимска, пролећна и летња коледа код српског народа одговарају краткодневници, равнодневници, дугодневници. По Миодрагу Васиљевићу (`Народне мелодије лесковачког краја`), у старо доба, у данима главних положаја сунца, кратко, равно, дугодневно, изводила су се коледа те су постојала зимска, пролећна, летња коледа. Код Срба и Бугара, православна црква је потиснула већину пролећних и летњих коледа, те су се сви ови обреди (Лазарице, Краљице), прилагодили Лазаревој суботи и Духовима. Коледари у Србији, Џамаларе у Македонији, Кукери и сурвакаре у Бугарској, игре под маскама у Румунији. Данашњим литијама претеча би могле бити Коледарске поворке на сличан начин како и маскенбали са обредним ревизитима и маскама извиру из маскираних и немаскираних коледара. У монографји `Дромена` Драгослава Антонијевића, анализиран је феномен маске, маскирање, обредна драма у народном глумовању. Све то допушта могућност континуитета савремених појава обредних поворки, литија, маскенбала, са античким баханалијама, дионизијама, византијским анастенаријама, брумалијама. Треба истаћи социјални карактер ритуала кад учесници воде борбу против заједничког друштвеног непријатеља, караконџула, а за добро заједнице. Еротски елементи коледарских песама су такође изражени. Ђул девојче! Како каже Милош Милојевић у збирци песама, ` мука је било записати неке песме, девојке би црвениле кад би требало рећи `момак љуби девојку`. У циљу подстицања плодности извођени су оргијастички обреди везани за прасловенску богињу плодности.
Едмунд Шневајс, (`Веровања и обичаји Срба и Хрвата`, 1935, монографија штампана на немачком), каже да су зимски календарски празници засновани на култу душа (предака) а летњи на култу природе. Натко Нодило, (часопис Рад, ЈАЗУ, између 1885 и 1890) износи предпоставку да реч КОЛЕДА води порекло од грчког етимона КАЛАНДАИ, односно од латинског CALENDAE, под којима се подразумева нова година (дан) а понегде и божић (Нодило, 1981) Слично мишљење износи и Грегор Пек (1887) доводећи га у везу са обредом у време зимске краткодневице. Крек такође указује да је обред коледовања и песме које се том приликом изводе, много старији од назива `коледа`. Крек сматра да је то због тога што је првобитни , непознати назив свечаности, добио име по божанству у чију су част приређиване, али је ишчезао из народног памћења па је замењен новим и то туђим називом (1887). Крек претпоставља да је Бадњи дан (бадњак) у вези са соларним култом и да је као пагански празник непобеђеног сунца од 4-ог века почео да означава дан Христовог рођења. Покушаји да се Божић и коледање доведу у везу са римским сатурналијама и Колендама, нису довели до разултата, а настојања да се свим божићним обичајима нађе римско и античко порекло остали су такође без успеха.
Шта значе многи српски обичаји и веровања, шта се крије иза бројних табуа и забрана, који су то богови насељавали српски пантеон пре примања хришћанства и како су они потом христијанизовани, научни одговор даје етнолог, Веселин Чајкановић, српски научник и великан у његовим `Студијама из религије и фоклора (1910-1924) (1925-1942`. Ево минималног осврта на Чајкановићево тумачење коледарског обреда. Божић и крсна слава су наслеђена из старинске религије и тек у току времена добили су санкцију цркве и до извесног степена се христијанизовали. Бадњи дан са Божићем приказан је као празник предака а Чајкановић мисли да су поменуте обичаје Срби могли имати и пре доласка на Балкан. Во се у старинској српској религији сматрао сеновитом животињом па му се због тога приноси жртвени колач и уводи се у кућу као положајник јер се верује да представља инкарнацију претка. По Чајкановићу, погрешно је Божић доводити у везу са Сатурналијама, јер је овај празник везан за култ предака. Бадње вече је празник душа и празник врховног бога, као и да се бадње вечери прва чаша намењује богу, што указује на епифанију старинског бога. Коледарски обред је код Срба свуда постојао, али се није одржао, још постоји у Јужној Србији и Далмацији.
Драгослава Копривица, политиколог, новинар, писац
Београд, фебруар 2018
0 коментара