У свом приступном делу у својој двотомној књизи коју назива и свескама, и назвавши их „Одломцима историје Срба и србских-југословенских-земаља у Турској и Аустрији“, Милош С. Милојевић своје дело почиње овим речима:
„Паметарница – историја-народа каквог, као и у опште целог света, није ништа друго до: храм у ком нас остављају све страсти, све свезе са садашњим животом и свима одношајима себе самих спрам појединих чланови, и свију народа, на овом божијем свету. Као таква, и као одвојена од свега везујућег нас, она нас једино везује са правдом и истином, са узвишеном силом, у којој се сви појави људски, а односно народних радња и бића, појављују у својој првобитној и истинитој чистоти и наготи. У њој немају места одношаји наши, који зависе и од од наше собствене воље и воље и околине у којој се налазимо. У њој све што је придевено и што има свезу са неистином отпада, тако исто, као лед од угрејаног гвоспоиможђа, или другог чега; па ма колико се старали, да их сљубимо, накалемимо: они се једно од другог двоје и једно од другог одпадају. Вечна правда и истина никада се не може накалемити, па било на вечну, или времену садању, и прошлу, неистину. Оне увек иду разним правцима, па што даље, то се све више и више разлике и нака-лемци једне на другу, распознају. Паметарница народа каквог, као храм у ком нема ништа садањег, показује нам прошлост народа у његовој првобитној и правој истини, без дометака и долепака.У њој видимо јасну и чисту прошлост, која је узрок садањости, по којој се ова и познаје, а из ове се обе верно и истинито изводи будућност, или другим речима: паме¬тарница народа каквог није ништа друго но: чисто и најсавршеније огледало у ком се виде наше првобитне цртице чисте и јасне, одвојене и одељене од свију данашњих и времених додатака и налепина.“
Цитирали смо почетни пасус Милојевића из његове књиге, и одмах уочили, да пред собом имамо врсног понаваоца историјске науке, и који се није бавио само истраживањем историјских артефаката,већ и теоријским размишљањима о самој науци историје. Историја је за М.Милојевића „храм“, у коме, када се уђе, престају све до тада спеку¬ла¬ције са прошлошћу и где се истраживач и историја сусрећу „очи у очи“ „Он и Она“. Као таква, напомиње Милојевић, историја нас везује само са истином и правдом. у којој „…се сви појаве људске, односно народних радња и бића, појављују у својој првобитној и истинитој чистоти и наготи“
Наиме, Милојевић историји као науци, даје заправо научни карактер и који у некој замишњеној форми наликује „историјској лабартаорији“ у којој, када се одпочне са истраживањем, више нема алхемије, већ само
сувопарних чињеница и које, када почнемо да их упоређујемо на крају нам дају „дати производ“ – историјску истину. Ако би неко и покушао да додаје „историјске састојке“ (читај неистине, прим. Р.Ђ.), и које не одговарају почетном стадијуму истраживања, „…
Вечна правда и истина никада се не може накаламити, па било на вечну, или времену садању, и прошлу, неистину.“ Упоређујући поново историју са „храмом“, Милојевић сматра да храм као јединствена старина, више не може да у себи прими оно што му не припада, већ остаје нека врста грађевине у коме се чува у „ризници“ – „…прошлост народа у његовој првобитној и правој истини, без до метака и долепака.“5 То опет значи, да се историја не може „калемити“ како се некоме прохте или према његовој тренутној јачини, већ се морају сву повиновати ономе што јестебило у прошлости и о чему сведоче чињенице. Из овога даље следи, да се „паметарница“ (историја) у храму чува једино чистом и истинитом и као „најсавршеније огледало“ (М.С.). Отуда, Милојевић напомиње, да се због такве чистоте, у којој се налази историја у „храму“, на њу не може ништа више накалемити или додати. Таква историја је по Милојевићу прошлост, из које се изводи садашњост, а из ње будућност.
Једно од дела Милојевића, које је такође обзнањено, јесте, и волуминозна књига под насловом „Песме и обичаји укупног србског народа у три књиге„ – прва 1869.г., друга 1870., и трећа 1875. г. Још једно дело Милојевића изашло је у три тома: то је ,,Путопис дела Праве Србије“, први, (1871), други том, 1872., и трећи, 1877. г. Ово је само део дела Милоша С. Милојевића и који је стваран у скоро немогућим условима. Милојевић је био и члан многих осталих удружења, часописа и уредник многих часописа.
Задњи у низу рукописа који су штампани 2019. и 2020. г. су сачувана писма, са фронта у српско-турским ратовима и четама којима је командаовао Милош С. Милојевић. Сва та писма су историјски докази првог реда, или извори првог реда. То су тзв. извориса фронта – “О првом српско-турском рату 1876-1877.г у издању „Међуопштинског „Архива града Шапца“,2018., и „Удружења Милош Милојевић“,из Црне Баре, и друга књига, „О другом српско-турском рату“1877-1878.г., са приређивачем Небојшом Цвијићем. Књигу је објавила “Народна библиотека Јанко Веселиновић“ из Богатића. Штампање књиге помогло је и Министарство културе и информисања Републике Србије 2019. г. Ово је за сада и први пут, да савремена власт после више од једног века, учествује у издавању једног од дела М. Милојевића.
Навели смо само нека значајнија дела Милоша Милојевића, и која је са великом муком Милојевић штампао, а разлози су лежали у недостатку материјалних средстава, и тадашњем односу краљевине Србије према овом врсном истраживачу. Ипак, ова дела нису наишла на огромну популарност у народу, јер су често била сакривена и неприступачна ширoј јавности. Свакако, политичкиој олигархији (све до данас) умногоме је допринела таквом стању, да се дела једне личности, ставе ван јавности. Заправо, све је почело нешто раније, још за време Краљевине Србије, потом Краљевине СХС, а потом и првој и другој Југославији, повинујући се у првом реду страним силама. Када је тај пртисак престао онда је све надаље била уопштена навика, или једностатвно „не/намерна заборавност“, док нова, социјалистичка власт, која је наследила монархију,(боље рећи узорпирала), није ни марила за научнике из ранијег времена, нарочито за оне са префоксом да је национално опредељен и родољуб.
За више објављених дела Милојевића, погледати и књигу: Академик СКАНУ, проф. др. Радомир Д. Ђорђевић и Мр Драгиша Костић, „Живот и дело Милоша С.Милојевића“„Сербона“, Ниш, „Удружење Милош Милојевић“, Црна Бара, 2017.,(друго издање).
Аутор текста: проф. др Радомир Д. Ђорђевић
0 коментара