Гушчија ЈАЈА

Једноставна структура јајета носи у себи структуру читавог животварног Универзума – образ Творевине (све је садржано у свему – целина осликава свој одраз у својој најситнијој честици).

Реч јаје у пра облику носи облик *аie (или ае) које се именима азбучних слова чита Аз Ест – Ја Јесте или у првом лицу Ја Јесам. Занимљиво је и што енглески облик за јаје – egg стоји у вези са личном заменицом „ја“ у латинском и грчком – ego . Званична етимологија енглеско egg повезује са протогерманским *ajja и протоиндоевропским *awyo (аујо) што нас опет доводи до словенског јаје. Реч јаје је у етимолошкој вези са речи око као енглеско еye или семитско ајин. Око, ого, его, ег. И јаје и око имају сличну геометријску структуру: зеницу – жуманце, беоњачу – беланце и кружни облик – О. Жива бића које отликује свест душе имају очи – и око и јаје осликавају структуру света – Свемира. Вид (светлост) је трећа категорија животварне енергије која је у азбуци записана као свест (Аз), звук (Буки) и светолст (Види). Да видимо о чему нас структура јајета учи.

У Творевини је све сферично (кружно, обло) што је најочигледније при посматрању небеских тела. Јаје стога испрва можемо упоредити са Сунчевим системом или оним његовим делом који посматрамо са Земље – дакле са видљивим небом. Само жуманце ту јасно представља Сунце које такође видимо у жутој боји. Беланце представља сунчеву светлост (светлост је бела – из беле светлости произилазе све боје) која се у природи одражава као све боје сунчевог спектра али на небу као плава (одраз мора).

Карлос Кастанеда који нам у својим књигама преноси учење свог врача/шамана Дон Хуана, говори да на енергетском плану људска бића изгледају као светлосни мехурови јајастог облика. Реч је о аури – енергетском омотачу човековог тела које је јајастог облика. Астролошки симбол за Сунце представља исту идеју: средиште (Сунце) и омотач (планете) представљени као круг са тачком у средишту. Дакле поново видимо исти концепт: срж која је извор енергије и омотач састављен од еманација које одашиље извор.

Ова два свеприсутна начела, (у јајету испољена као жуманце и беланце) можемо свести на првобитно (условно речено) мушко и женско начело Свевишњег Творца. Мушко је увек у средишту (ватра), оно је изравни наследник Творца, а женско је простор који описује домет енергије (свести) мушког начела обмотано око њега (вода). Другачије речено: мушко начело увек продире кроз женско – налази се у његовом средишту (наручју, стомаку, материци, јајној ћелији, семену), или: женско начело у себи (свом средишту) увек носи мушко начело (као мајка дете). Најзад они су: Дух (суштина) и Тело (простор/омотач – природа – личност) који се испољавају кроз све размере садржане једна у другој попут руских лутки бабушки.

Када живот (+) пробије опну јајета (-) он се рађа (0). Новорођенче разбија свој стари свет (јаје, семе, јајну ћелију) и рађа се у новом свету – у новом јајету – атмосфери планете Земље – Сунчевом систему. Новорођенче се налази поново у средишту свог света (жуманце) док су нове опне границе света у којем је рођен, у овом случају атмосфера планете Земље (беланце). Када живо биће умре – напусти овоживотно обличје (0) – његова суштина заправо пробија опну овог света и рађа се у другом свету. Душа се поново налази у средишту (+) а опна његовог света су (несазнатљиве) границе духовног света, света умрлих или Свемира (-).

Један принцип продире у други и у том продрању Свемир расте – стари свет умире и рађа се нови. Сва природа постоји у овом односу. Ваздух улази (продире) кроз ноздрве, храна на уста (зуби продиру у храну), утисци кроз очи и уши – губе своје претходно обличје и преображавају се у енергију која служи расту и развоју човека, док се одређена количина, такође преображена враћа извору. Док су нижа царства и елементи подређени развоју човека, човеков свет је подређен развоју духовног света, самог Свемира, Свевишњег Творца. Својим понашањем човек постаје храна духовном поредку – песмом, обредним химнама, мантрањем, појањем или самим мислима – молитвом у себи, сазрцањем – комтемплацијом или чистом присутношћу – тиховањем, човек одашиље храну Творцу – постајући са њим једно. У крајњој линији, човек сваким својим делом одашиље одређену храну вишим или нижим неорганским бићима. Када човек изгуби своје обличје он такође постаје храна, својим бившим телом Земљи а духом духовним световима (бићима), Богу. Другачије речено човекова суштина по смрти тела добија нови телесни облик за живот унутар таквих (духовних) светова/бића. Док сва жива бића пре или касније губе своје обличје (смртна су), код човека је највише изражена вера у више идеале због којих уме да жртвује свој живот (ратови, обрачуни, одбрана вољених, спортска или саобраћајна несрећа, приврженост друштвено непожељним идејама и покретима итд) намерно или ненамерно. Дакле код човека је највише изражена вољна жртва вишем циљу – духовном поредку којем је подређено људско царство. За Небеса, душа човека који је посветио свој живот идеалима објективне правде и добра и који се суочава изазовима своје предодређености, толико да је чак спреман да свој живот и изгуби у томе, свакако је квалитетнија храна од оних појединаца који живот проводе несвесно, покоравајући се страховима, лењости, лажима и попуштајући својим слабостима.

Посматрано са становишта азбуке, структура јајета одговара појму Ја Јесам. Суштина свести је вертикала Аз – Ја (писао сам раније зашто вертикала). Дакле Ја је присутност – постајање само по себи – његова срж. Јесте је испољавање Ја у простор, у ширину, дакле обликовање тела у којем Ја Јесте. Без тела Ја је само Ја и још увек није. Ест – Јесте је хоризонтала свести – време и простор. Међусобно продиру једно у друго чинећи крст бића – укрштање вечности и пролазности – Ја Јесам. Ја је жуманце (+) , Јесте је беланце (-).

Ако узмемо у обзир положаје слова А и Е у азбучном колу године, видимо да Аз пада на почетак или дно године. За ово тумачење користим шему распореда самогласника у звезду коју видимо и у семену хоризонтално пресечене јабуке (јабука = азбука). Ако сама тачка краткодневнице одговара тишини (некрштени дани), глас А се развија са Богојављењем или Крштењем Господњим. Дакле то је присутност Духа (крштење водом). Глас Е се развија на пролеће, одприлике на средини између равнодневнице и дугодневнице а то је време Васкрса, Јариловдана. Сунчева ватра преовладава на Земљи и природа добије своје ново обличје (крштење огњем). Ест зато одговара Телу. Да је ово тумачење тачно, доказује енглески назив за Васкрс који гласи Easter. Овај назив везује се за наводно енглеско предхришћанско божанство пролећа Еостре које се помиње тек у 8.,9. веку (неки га везују за источњачку богињу плодности Иштер) али путем словенских језика и азбуке можемо да разумемо истинско порекло овог имена. Слово Ест у азбучном календару пада на време Васкрса – Истера (когнат ове речи је и исток – east јер је у питању источна, узлазна страна године). Ова реч је у вези и са глаголом устати – Сунце на пролеће устаје а овај облик је нашао своје место у грчком честитању Васкрса као Христос анести, анастаси од корена хистао – хистами у значењу устао.

Са Васкрсом Ја Јесте. Дух изнова пробија опну подземног света (зиме) – пробија површину воде и земље и извија се ка Сунцу – на ваздух, ка ватри. Вертикала Духа поново продире кроз хоризонталу Тела (равнодневнице) на свом путу до врхунца (I) обликујући пун крст године. Овај непрекидни ток продирања из воде ка ватри или завирања из ваздуха у земљу, чини крес или крст године који изнова васкрсава.

Крст Васкресе. Вистину Васкресе.