Војвода Мишић о Хрватима

Пише: Илија Петровић

Ових дана, по интернату кружи белешка Милорада Павловића Крпе (1865-1957), професора и публицисте, србскога националног посленика, секретара војводе Мишића:

“После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919 године послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин, Сушак и Огулин и види какво је стварно расположење. Након разговора са око двује хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи), славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру:

‘Из свега што сам чуо и видео, ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и јединства и заједнице… сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш… ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити нечим што би јој се понудило’.

Кад га је Александар запитао шта мисли без двоумља му је одговорио:

‘Ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се одцепити од њих, дати им државу, независну, самоуправу, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво да у земљи заведем војну управу за двадесет година, да се земља сва баци на производно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може онда се отцепити: дати им њихову државу’.

‘А границе?’ обрецну се Александар. ‘А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући?’

Мишић се мало насмеја и рече:

‘Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају не површину, него где историја и етнографија кажу: где кажу језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи, определи да ће бити право и Богу драго’.

Сад се Александар насмејао:

‘То би Талијани оберуке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Талијана’.

Мишић поскочи:

‘Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…ти људи сви одреда, прозирни су као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да по кугли земаљској има већих подлаца, превараната, и саможивих људи…

Не заборавите величанство, моје речи! Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати!’ рекао је на крају војвода Александру”.

Пошто је примио ту електронску поруку, академик Слободан Реметић “отписао” је осталим примаоцима:

“Текст је у служби подсећања, јер се зна за суштину разговора војводе и Његовог височанства. Остаје нада да се регент није питао, да су, по старом обичају, други кројили границе свих Југославија. Лично желим да је Александар био паметнији но што се испоставља, наравно под условом да је одлучивао о границама државе”.

А маленкост овог потписника, такође примаоца поменутих порука, обратио се осталим примаоцима следећим текстићем:

Према сведочењу Винстона Черчила (1874-1965) који је при крају Великог рата био министар наоружања у британској вла­ди, немачке армије су, после новог ратног пораза а непосредно по потписивању примирја (новембра 1918), “у потпуном реду од­ма­р­ширале својим кућама”. У победничком расположењу, врхов­ни командант савезничких војсака Фердинанд Фош (1851-1929), француски маршал, великодушно је дозволио да поражени војни­ци задрже своје оружје, али је, размишљајући о Немцима исто као Достојевски (“Занесеност, охо­лост и бескрај­на вера у своју неограничену моћ опили су све Не­м­це – народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо, био че­сто побеђи­ван”) захтевао да граница између Француске и Немачке буде постављена на Рајни.

Још понешто од онога што је маршал Фош “знао” о Немци­ма, пренео нам је Черчил у својим мемоарима:

“Немачка се може разоружати, њен војнички систем може се разглобити на комаде, њена утврђења могу се демонтирати. Не­мачка може да осиромаши, може се оптеретити небројеним репа­рацијама, може постати плен унутрашњих распри, али ће све то про­ћи за неких десет или двадесет година. Неуништива моћ свих германских племена опет ће се подићи и неугашене ватре рат­ничке Пруске опет запламсати и разгорети се… Када је маршал Фош чуо за потписивање Версајског мировног уговора, с изузет­ном прецизношћу је приметио: Ово није мир, већ примирје на двадесет година”.

Зна ли се да су територијалне одредбе Версајског мира (1919­-1920) оставиле Немачку практично неокрњену, остаје као неспо­р­на Черчилова тврдња да је она, и поред војничког пораза у Вели­ком рату, “и надаље представљала највећи хомогени расни блок у Европи”.

Послевеликоратно створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца ни по чему није био “хомоген блок”.

С разлогом се, помиње пред­лог војводе Живо­јина Мишића да се Срби одрекну илузије о за­једничкој држави са Хрватима (и Словенцима), дат 1919. године регенту Алек­сандру, пошто је то био последњи покушај да се дефинисањем србских националних граница оствари идеал о срб­ском нацио­налном уједињењу.

Може бити да будући југословен­ски краљ није знао да је Ђузепе Мацини у јеку борбе за уједињење Ита­ли­је непрестано понављао како су националне државе тек ета­па на пу­ту к уједињењу Европе, исто као што, највероватније, ни­је знао ни да је Виктор Иго исту такву идеју проповедао у Фран­цу­ској. Могуће је да је та идеја била блиска и Александру, али он је био војни победник кога није могла мимоићи логика да се сва царства рађају на великим војничким победама. Мож­да је и њего­вом царству, као и свим царствима ствараним на бојишту, било су­ђено да падне пред временом, али не мо­же бити сум­ње у чиње­ницу да су највеће српске трагедије то­ко­м 20. века про­истекле из србске небриге (диктоване у Ма­тици) за сопствене националне границе и, истовремено, из превелике бриге за национални опста­нак оних који су то за­мишљено цар­ство сматрали привременим прибежиштем. Хр­ва­ти (и Слове­н­ци) искористили су србске жртве да остваре соп­ствену држав­ност. И једни и други рачунали су са том др­жавношћу само утолико што су је у одређеном тренутку могли понудити некој модернизованој Аустроугарској (макар се она звала и фашикратска Европска унија) коју није тре­ба­ло измишља­ти јер је већ била. Хрвати (и Словенци) никада нису били про­тив Аустроугарске; они су се на једном историј­ском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није могло.

И, како је то поодавно рекао један од прималаца овога писма, Срби су “народ ко­ји би, с об­зиром на дубину и ширину свог историјског памће­ња, морао имати ме­сто у највишим светским цивилизаци­ј­ским круговима и уто­ли­ко је ап­сурд­нија чињеница да у све­сти многих његових воде­ћих интеле­к­туалаца још нема места сазнању да језик може имати, између осталих, и највишу наци­оналну интегративну функцију. Да су у стању то да схвате, они ваљда не би истра­ја­вали на ономе што им се, из непосреднога суседства и из света, упорно намеће као пр­о­верено сред­ство за даљу незау­ста­в­љиву дезинтеграцију срп­ског народа”.

А кад је већ тако, онда не треба противречити изјави слависте Драгана Недељковића (1925-2015), члана Европске академије наука и уметности са седиштем у Паризу, да “наши главни непријатељи нису негде у свету, него у нашој зем­љи, и че­сто у највишем руководству наше земље”, због че­га се мора признати да су Срби “непаметан народ” који, за раз­лику од мудријих, стално истиче међусобне разлике.

Са тим у вези ваља поменути и да је такозвани нови светски по­ре­дак, познат и као Ново доба, осмишљен на потреби, или обавези, да све што у свету може бити снажно а не при­пада њему, мора бити разбијено и уништено –, и србско и руско право­сла­в­ље дака­ко – пошто су Руси србско племе. Подсећајући на једну мисао Лава Николајевича Толстоја да “није битан поли­тички положај Србије, најбитније јесте рели­ги­озно стање српског народа”, исти тај Драган Недељковић упозорава нас да се не ради о религијском стању у црквеном смислу “него у изворном, religo, religare, што значи бити у ве­зи, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран. Ре­лигиозно стање је­сте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”.

Баш као што нам то поручује Јован Златоуст: “Горе имејим серд­ца!”. Узвисимо срца!