Извор: Википедија

Главни заговорник конкордата Ј. Ј.Штросмајер, припремио је нову скицу будућег споразума, коју је министар просвете и црквених дела др Стојан Новаковић предао кнезу Милану. Предлогом је била предвиђена слобода католичке вероисповести у Србији и утврђени поступак и услови за именовање бискупа-викара, док је питање верских школа требало да се накнадно уреди.6 Прочитавши подне-
ти предлог кнез Милан ставио је следећу примедбу: „Непремено је нужно, сад кад Аустрија напушта капитулације у Србији, да се уреде односи између Рима и Србије тако, како не би аустријски владика имао у Србији духовну власт над католи-
цима. Ова ствар се неће допасти шовинистима, али је она природна последица не-
зависности, и ваља радити на њеном остварењу. Предлози Штросмајерови такве
су природе да се могу у начелу примити. Једино што би могло бити предмет јачих
примедаба са наше стране, то је захтев да и школа буде под влашћу католичког владике или викара“.7
После смене на престолу израду конкордата подржао је и Стојан Новаковић,
предлажући 1895. године да се потпише због значаја Римокатоличке цркве у све-ту и процене да ће се тим чином побољшати међународни положај Србије и њени
изгледи да око југословенске идеје окупи Србе у Аустро-Угарској.8 Преговори су
интензивирани после посете краља Александра Обреновића папи Лаву XIII 1896.
године, али је поступак обустављен када је дошло до већих и организованих проте-
ста из различитих структура православне цркве: „Друга управа митрополита Ми-
хаила била је за цркву плодна као и прва. Али и друга управа била је пуна трзави-
ца и главобоља. Истина овога пута те трзавице нису долазиле од људи на власти,
него су долазиле споља. Нарочито велике тешкоће имао је митрополит око насто-
јања наше владе да склопи конкордат са Ватиканом. Митрополит је био непомир-
љив противник римске пропаганде и није нипошто хтео да јој отвори врата у Ср-
бији. Пред смрт жалио се како се од њега тражи да се сагласи са конкордатом који
би донео зло Србији. ‘Али, говорио је, док сам ја жив нећу пристати на душевно
мрцварење нашег народа’“.9 Оставком бискупа Ј. Ј.Штросмајера на дужност апо-
столског викара 24. марта 1897. године, изгубљен је главни заговорник конкорда-
та, а католици у Србији поверени директној јурисдикцији Свете Столице.10 Прекид
преговора био је узрокован и евидентним слабостима тадашњег режима у Србији
и правилном проценом Аустро-Угарске да нема оправданих разлога да католичке
вернике поверава на управу бискупима, који би, сходно ранијем нацрту конкорда-
та, лојалност дуговали српском краљу.

7 Љ. Дурковић-Јакшић, Србија и Ватикан, „atena Mundi“, Београд, 1992, 343.

8 С. Новаковић, Католичка црква у Србији, „рхив за друштвене и правне науке“, књига 3 од 25.8. 1907.

9 Епископ шабачко-ваљевски Јован, Српска црква у Србији од 1804. до 1918, „поменица о
750-годишњици аутокефалности“, Београд, 1969, 317.

Део текста из рада: Конкордат Краљевине Србије са Ватиканом из 1914.

Аутор: др Драган Новаковић


0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X