Нема потребе да неко тумачи и брани рад и дело Милоша С. Милојевића, кад је све о свом раду написао.
На почетку Одломци из историје Срба, Милош С. Милојевић, пиште у Глава I, 1. О СРБИМА, од странице 37 – 38, у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре: https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/odlomci-iz-istorije-srba-i-srpskih-zemalja-u-turskoj-i-austriji-milos-s-milojevic/
„Прошлост србског народа, којег Народопис — историско-етнографску карту — подносимо, тако је замршена и заплетена: да се скоро неможе и незна одабрати права и народна истина и ствар од
сумешина и уплета туђих. Српски народ нема обрађене своје паметарнице, те да би се могло што из ове узети, а нарочито оно, што се односи на његову прошлу и садању етнографију. Збрка разних паметарских дата, неразумевање ових, недостатци паметарских свеза и филолођијских закључака и истина, чине прошлост народа србског огромним и ужасним хаосом. Овај и овакав ступањ његова развића, по раду његових досадањих писаца, довољан је доказ и његове будућности, која неможе превазићи ни садањост, а камо ли још већи скок и блесак добити у будућности: ако се неодпочне ићи правим и истинитим путом.
Досадањи вајни радови на овом пољу такви су, да више заплећу и замршују ствар, но што је објасњавају и на прави пут изводе. Сбрка паметарских дата, без филолођијског и правог најстаријег знања за народност какву, чини његов прошли, и садањи живот, само вечном муком, сплетњом, врзењем у једном и истом и помрчавање и убијање једне и исте ствари, са којег и сама ствар мора а пре,
а после, или сама од себе и собом пропасти, или натерана другим околностима у свом замршају размрсити се, но као сасвим туђа и друга и са туђом се народношћу споити и у ову се прелити.
Већина паметариста србског народа узимали су, по странцима унеколико познатим, а боље непознатим и замршеним, политички живот српски за основ њихових паметарних списа и према овоме
зидали своје зграде, подтурујући под исте ривотине и разсипине филолошког незнања, са чега су им се увек пре рушиле, но што су биле довршиване. Заборављало је се: да о народности каквој говорити, без кореног и правог знања, ове значи толико исто — и још горе — колико и неодговорити. Заборављало се: да је први основни камен паметарници сваког народа, његов језик и народност, његови умни појави оличени речју, песмом, причом, загонетком и т.д. којима он и ствара засебну паметарницу. Од првог рала — пара — људи, од коих постаје цео народ и народност, па до његове државне зграде пролази, можда, стотинама тисућа година, које обично паметаристе све гураше и тураше у поноре вечних мракова и провалија, као да то небеше клица, основ, заметак и развијање паметарнице тога народа, о коме се пише и говори; па тако исто чинише и наше паметаристе. Такав погрешан правац, који зависаше не од њих колико од ступња народног развитка, учини: да ми готово знамо више и о Хотентотима, но о нама самим. Млогога у нас има, можда, и хотентотског што држимо за своје, а напротив свога што држимо за тунгуско, финскомонголско и т.д.
Ето у таквим тешким неприликама и у таквом времену налазимо се, у ком морамо, са наше Народописне мапе српских земаља, да коју проговоримо и о прошлости нашег народа. Нека нам се не замери за недостатке, непотпуности и остало што буде непотпуно и строго неиспитано, једно са наших малих сила, слабог знања — а јаче и није могуће кад се и сам народ налази па овом ступњу изображења у коме смо — а друго са немања до сада ничега урађеног на овом пољу, па и не покушаваног да се уради. Ствар наша неће ни издалека тачно и јасно бити објасњена и протумачена; али ће јој се барем бољији правац дати и пут промерити, по ком промеру, ваља градити најсавршенију жељезницу. Довољно је за нашу одбрану, да наведамо само ово: што се у нас непокреташе мисао, а камо ли покушаваше рад, да се барем ово протумачи и објасни: од куда Срба, шта значи та реч , како се јављају они као честица чињенице у општем људском раду, коју и како одигравају улогу у овом опште светском појаву разних народних појава и радова и т.д ?
За, нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и држимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила вечна и свемогућа сила. Тако, покрај свег свог, тако да рекнемо, описаног политичног живота Срба и појава ових у заједници опште радње људске и
разних народа, ми још незнамо: шта су и колико су ти Срби допринели роду људском одиграном, или неодиграном, својом улогом, као и сами себи и т.д ? Ми још незнамо, ни колико су се и како они јављали у општој паметарници и т.д., а о свему овоме није наш задатак сад овде да говоримо. Наше је прво, колико нам наше мале силе и мајушно знање допушта, да кажемо шта значи име: Срб, Србин, Серб, Сербин, Сирб, Сирбин, Сјарб, Сјарбин, Сорб, Сорбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорабин, Сербер, Сереб, Себр, Себрин, Серберин, Сурб, Сурбин Сарбин и т.д.“
Аутор текста: Иво М. Андрић
0 коментара