Извор: Википедија
Митрополит Рашко – призренски Мелентије, био је на челу исте од 1854 -1895. године.
Милош С. Милојевић у својим „Путопис IV“, на страници 127, у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре, описује митрополита Мелентија:
„По свом повратку са поклоништва, већ га је другим очима гледало околно православно српско свештенство оба реда, па и сам митрополит тако звани Рашко-призренски г. Мелентије, велики родољуб и пријатељ српски, те му је и подарио 1874 године највиши духовни чин, који јадни и несретни православни Срби могу добити, по некој злој пакости и обести цариградских патријараха; а тај је чин архимандрита за црно, и протојереја, за бело свештенство: док: и Цинцари, и Грци, и Цигани, и Арнаути, и Блгари, и Караманлије, и т. д. православни, могу добити и добијају чинове, владика, митрополита и т. д. Цариградска патријаршија највише прихода и доходака има из бивше пећске патријаршије, а за то њој не само ништа не да, него новцем њеним васпитава на Халки, у Цариграду и т. д. младиће свију православних народности: српска јој је народност још кост у грлу, па то ти је.“
Док руски императорски службеник Иван Јастребов, саборац: Стојана Новаковића, Симе Игуманова, Петра Костића, Ватрослава Јагића, Панте Срећковића и осталих (словенофила – југословена), пише у „Стара Србија и Албанија“, на страници 128 у издању Сл. гласника Београд, о митрополиту Мелентију:
„Митрополит пак стално живи у Призрену, овамо долази само ради скупљања своје мирије и то исто ради и по другим градовима, где такође живи по неколико месеци и сакупља мирије. Прави је танеимдар. Продаје светотајства. Ценка се за службу. „
Званична историјска наука на све начине покушавају да оцрне митрополита Мелентија, како би оправдали погубну политику по Србе, Ивана Јастребова и Стојана Новаковића на територији Старе Србије.
Да је Призренска богословија политички пројекат, а не научна установа за образовање Срба на окупираним територијама Османског царства читајте у „Путопис IV“ од Милоша С. Милојевића у делу „Пећка патријаршија – хаџи Рафаило Тонић – Архимандрит из Пећи или рад око обновљење српске пећске патријаршије“. Књигу можете поручити:
Аутор: Иво М. Андрић
0 коментара