Као што се у целој овој ствари не ћу упуштати у подробности, јер томе није ни место ни време, овде, то ћу само у општим напоменама навести ово:
1. да су од искони, у свима овим земљама, тако сада званог ''Балканског'' или ''Хемуског'', а боље би било ''Српског Тропоља'', живели Срби под разним својим месним, пределним и племенским називима;
2. да су, као бивше римско робље, у време
рођења Господа и Спаса Исуса Христа, не само чули за ово, и све божанствено светске догађаје и собитија, од њега поставша, него и науку његову једини овде примили, из уста самих и првих Апостола његових, као св. Апостола Павла, те и задржали и до данас, и ако у најмањој мањини, и иазив ''Павлићијани'', што ће рећи Павловци, и од првих ученика апостолских, као: св. Тита, Тимотеја
учен. Апостола. Павла и т. д., јер је не само у нарави човечијој, да роб пре, но господар, приволе се и усвоји дух и правац, божанствене науке Господа и Спаса Исуса Христа: да су сви људи браћа (дакле и роб и господар равни); да, ко има две хаљине, даде једну свом ближњем (господар робу, који нема ни једне); да је сваки човек дужан: гладног нахранити,
жедног напојити, голог оденути, болног видати, сужњег посећавати, тужног утешити, увређеног задовољити и т. д., што је све ишло у прилог
поболшања и искорењивања ропског стања највећих и ужаснијих тада римских робова, којих десетинама даваху и мењаху само за по једне опанке и т. д., него је баш још и у самој нарави можда јединог на свету
народа, народа српског, нека не појмљива, загонетна, непрекидна и непрестана тежња, некој надземној, узвишенијој и божанствено- тајанственој, овде и у овом веку, на земљи неостваримој правди, једнакости равенству, братству, општем једнаком и узајамном
животу;
3. да су Срби и као робље римско, живећи од искони у свима овим својим садањим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора па до Грчког, и од Јадранског па до Црног, имали и своје храмове и
своје свештенство, и уређену своју црквену управу, у лицу својих Архијепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу, па све до четвртог, седели у предграђу Сирмиумовом другој римској престолници,
тако званој, и још и данас називајућој се Митровици на Сави, због чега је се од тих српских Митрополита, илиАрхијереја, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало; па су одавде, навалом Хуна у IV веку по Христу, морали измаћи се даље, заједно са државном римском влашћу у Звечан данашње развалине у дну Косова, и у предграђу истога станив се, опет му дали свој назив Митровица, која још и данас постоји, на Косову, у последњем свом ропцу као варош.
Навалом пак са севера, и из данашње Немачке дошавших, некрштених Срба у V веку, а доцније Авара, одавде су се морали измаћи, заједно са
источно-римском влашћу, у Солун, и неуспев овде још како ваља утврдити се и дати свој назив и солунском једном предграђу у ком су становали,
Србин Управда, тако звани поримљеник и император Источно - Римски Јустинијан, настани их у свом месту рођења, селу Бедериии, области Рашкој (правој Србији) које је подигао на степен вароши назван исту
Justiniania Prima (Јустинијанија прва).
Доцније пак другом навалом идолопоклоничких Срба из данашње Немачке, а нарочито Прајске, и по што ови идолопоклоници Срби 675. године под краљем Будимиром, у калуђерству и хришћанству назнаном св. Данилом Солунским, на пољима Дукљанским, између Хтетова, Призрена, Дибре и Кичева, примише хришћанство, - ови Архијепископи имаше своје столице не далеко од Прехвале и Дукље у данашњој Д. Дибри, које се место и сада зове Бискупија.
Навалом Бугарском у 8 веку, ови се Архијепискупи српски потуцаху, што се каже: ''од немила до недрага,'' док их, за време краља српског Војислава, не видимо, са столицом својом у пределу Дебрци данашње охридске нахије, код града Београда, у тако званој Главеници, не далеко од
престолнице српског краља Војислава Папратнице, или данашњег Коџаџика; за време пак његовог праунука краља Ђорђа, с леве стране Дрима, опет у охридској нахији, у месту, које се још и данас зове
Бискупија, -а у време св. Јована Владимира, сина краља српског Петрислава, видимо их, са својом престолницом, у Преспи, такође престолници овог српског краља, -а кад Србо-Маћендонски владалац
Самуило, освоји од светог Владимира његову престолницу Преспу, и по овој Охрид, у овом се стани, као у престоници својој, видимо их не само у
то доба, да се ту настањују, но да у Охриду станују све до своје коначне пропасти у 18 веку, кад се, као и друга српска тако звана пећска Патријаршија, слише у данашњу цариградску патријаршију.

Извод из Предговора "Наши манастири и калуђерство" од Милоша С. Милојевића у издању Удружења Милош Милојевић Црна Бара од странице 18 до 21.

https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/nasi-manastiri-i-kaludjerstvo/


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder
X