О књизи Против таме овога света, Рада Јаковића пише Зоран Туцаковић

 

 ОПРЕДЕЉЕЊЕ И ЗАВЕТ

 

У својим претходним књигама Раде Јанковић нас је упознавао са безбројним искушењима и опасностима које прете нашој личности, нашем духу и вери. Нарочиту пажњу аутор је обраћао на оно наизглед привлачно и доброћудно, иза којег се скрива демонско зло, намерно да тријумфује обезљуђивањем и безверјем.

Овога пута Јанковић нам у књизи Против таме овога света болно разоткрива шта је оно што у нама треба да буде најјаче, а што је, нажалост, постало и те како рањиво, истањено, избељено до провидности. Болно за њега, болно и за оне међу читаоцима који разумом нису потпуно подјармили своје срце. Кад своја чула прогласимо свемогућим и непогрешивим, онда појавну стварност сматрамо јединим обитавалиштем за наше тело, дух и душу, а све из те стварности што прође филтер нашег, јелте, непогрешивог разума остаје као трајна вредност и тоталитет из којег свест црпе уверење о сопственој стабилности. Указујући на ту, понекад очајну потрагу за идентитетом, као и напор да се (наводно) формирани идентитет као суштаство одржи, Јанковић нам у првом поглављу Од идентитета ка сопству објашњава порекло и могућа значења те речи. А то чини управо зато да би нам показао са каквим смо се то садржајима поистовећивали, изједначавали и мешали, одступајући од наше духовне традиције. Жудећи за идентитетом који би био признат и уважаван од оних до чијег нам је мишљења стало, мењали смо га, кувајући се непрестано у огромном казану за стапање и утапање. Зато се аутор залаже за реч која не само да значи то што треба да значи, него је реч која јесте. СОПСТВО. Оним што сопство садржи усправљали смо се пред непријатељем и оностраним, не само одолевајући него и снажећи себе и потомство које долази. Наше сопство је испреплетано са светосављем и осећањем припадности заветној нацији, о којој је тако мудро зборио и писао пок. Жарко Видовић. У тој духовној заједници са Богом и Светим Савом налази се не само залог опстанка у безнађу, већ и снажно уверење срца које остаје као највеће благо и дар следећим нараштајима.

ПОРУЧИТЕ КЊИГУ ПУТЕМ ИНТЕРНЕТА

Поменух бол који аутор нескривено исказује док упечатљиво разоткрива како је наша назови интелигенција сопство постепено замењивала вештачким идентитетом, поготово идентитетом југословенства. Логистичка подршка томе стигла је путем „језичке реформе“, захваљујући којој су наш језик и писмо изгубили оно сакрално као изузетно битну вредност, чиме је и само сопство постало десакрализовано. Долазак комунистичке пошасти означио је да ће се поред промене идентитета нужно и безобзирно радити и на промени свести овог народа. Све о чему су наши непријатељи могли само да сањају почело је да се остварује, уз демонски тријумфализам због псеудоморфозе сопства народа. Духовна контаминација водила је духовној колонизацији. Мучени народ још је успевао урођеном проницљивошћу и духовитошћу да сагледа и објасни оно што су чинили припадници његове „елите“, па је уочено сажето објаснио изреком: „Видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ногу“. Свако поткивање симболично означава поробљавање и прилагођавање живог створа потребама поткивача. Жаба, видевши грациозну фигуру, расплетену гриву и сјајно око коња, закључи да ће се и она узвисити ако буде поткована. Тако је и наша „елита“  из сопствене жабокречине у коју је запала поривом за опонашањем пожелела да се извуче, опет опонашањем и прихватањем „доказано добрих ствари“. Све то увиђа писац ове књиге, предочавајући да погубну смешу за гушење нашег сопства чине снобизам, корупција и демагогија. Аутор то поткрепљује увидима до којих су дошли Николај Велимировић, Милош Црњански, Јустин Поповић, др Драган Крстић и други. Модерност и дијалектички материјализам прихватани су као conditio sine qua non за наш напредак и живљење попут „осталог нормалног света“. Тако је прављен погодан терен за зацарење Антихриста.

У поглављу Мода као деструкција човека и сопства Раде Јанковић сагледава све оно што мода и помодарство чине нашој суштини. Онај „интелектуални номад“ без државе, нације и религије, којег је аутор хируршки прецизно представио у књизи Глуво доба, онај задовољни роб из Доба раз-ума сада инсистира на својој неконвенционалности као сурогату суштине. Апсурдна је та жеља за самопотврђивањем кроз прихватање једнообразности, и наливена је фриволношћу и некрофилством. Негде, у неким скровитим местима пројектовани су наш стил живота и визуелни идентитет. Човек прихвата да буде моделиран, да постане модел и да се одрекне сметајућег сопства, као и његових бескомпромисних захтева. На све стране рите са ђубришта, „некрополе од гвожђа и бетона“, телефони нове генерације, екрани, помодарство и унификација. Посвуда оно што је Монтескје поодавно назвао „дух крајње једнакости“. И све то подржано, прокламовано и препоручено од стране наше прокорупциониране „елите“ која властитом исквареношћу жели да зарази народ. Та зараза је много опаснија и погубнија од некакве „короне“.

Дизајнери лажног идентитета сваког дана превазилазе себе, изопачавање се све више убрзава, а предуслови за тријумфални долазак Антихриста све приљежније стварају. Оно што је у књизи Доба раз-ума изнео о „раскошном“ бароку, увиђајући у његовим остварењима и делима спрегу магије, идолопоклонства и масонерије и препознајући у њему окултну заверу, Јанковић сада поткрепљује примерима из историје који указују на „терор моде“ која је као болест све више разарала наш имунитет. Када се топлина домаћих огњишта, вунених чарапа и тканица и јагњећих шубара замени свилом и кадифом и меким душецима, није извршена само промена спољњег изгледа, већ и промена личности. Бора Станковић је оставио упечатљива и сликовита сведочанства о том „рађању грађанске класе“ које је уједно значило пропадање темељних вредности и замену правог сопства лажним (или туђим, свеједно) идентитетом. Аутор тачно сагледава међусобни заражавајуће-прожимајући утицај стилизације животног простора и стилизације физичког изгледа. Једно друго иницира, подстиче, „усавршава“. Померањем средишта мења се и суштина, а сталност замењује пролазношћу и пропадањем. Уљуљкани у комфор и удобност, гледамо да на све начине избегнемо напор, патњу и бол, и постајемо лишени основних осећања, усредсређени да (огледањем у безбројним огледалима) остваримо привид јединства изгледа и личности. Лепо нам каже Јанковић: „Поштеном човеку не треба огледало. … Огледало сопства је све оно што си својом руком посејао, подигао или однеговао“. Стилизација, руку под руку са банализацијом, изгледу даје обележја суштинског и уништава личност. Подсвест чини своје, па су све израженија настраност и ексцентричност, у ствари, ламент за нестајућом суштином. Заправо, ламентира онај ко практикује да своје тело понуди модном ексцентризму, док онај ко је то пројектовао и моделирао задовољно трља руке. Поготово је задовољан онај ко је пројектовао модне пројектанте, и упрегао их у perpetuum mobile одрицања од сопства, које се представља као традиционална предрасуда и укорењена заблуда. Сједињују се синтетички звук и одевна синтетика, електрична гитара и перлонска кошуља, подстиче се својеврсни музички анимализам, преовладавају хипокризија, некрофилија и индоктринација, све у име и за рачун седмоглаве Звери из воде, уз отворено слављење и призивање Сатане.

ПОРУЧИТЕ КЊИГУ ПУТЕМ ИНТЕРНЕТА

Саветује нас Раде Јанковић како да не поклекнемо, како да се одупремо свим искушењима. Треба се зауставити, сести на први камен поред пута и казати: „Ја не идем даље“, па затим, „кад се мало одморимо и окрепимо, да се вратимо назад, макар само један корак назад“. Тај корак уназад у ствари је симболични почетак спасоносне православне ренесансе.

У завршном трећем поглављу Свети Сава или пут ка сопству као борба против „Господара таме овога света“ аутор заокружује и утемељује своје сагледање сопства у нераскидивој вези са баштином православља и светосавља. Одмах на почетку, белодано јасно и заветно саопштава нам: „Православни народи не производе нове идентитете него само баштине традицију предака: ми чувамо, негујемо и предајемо предање које смо наследили од предака. То је темељ нашег сопства“. Чистота, памћење, вера и верност срца неизоставно је обележје таквог сопства. Док је чистог срца и неукаљане душе биће и целовитог сопства. Такав однос према суштини и сопству није могуће засновати у ономе што зовемо Запад, који је свој идентитет стицао током крсташких ратова, којима је претходио период губитка вере и превласти преваре и издаје. Покравши, прогутавши и сваривши све затечено на простору Палестине, Либана и Сирије, Запад је из синтетизације идеја пониклих са чистих извора остварио синкретизацију, мешајући преузете вредности са својим основним поривом и особинама грабежљивца и насилничког отимача, свесног своје духовне закржљалости и културне заосталости, којем је страна и сáма идеја племенитости. Управо зато се на Западу и није могло ништа примити од културе и цивилизације изграђене на православним темељима. Додајмо томе и својеврсни демонизам, започет управо расколом из 1054. године, изједначавање воље и моћи и нихилизам, па ће нам бити јасно на чему Запад гради свој идентитет, и шта бива када дође до кризе идентитета. Зацарио се на западу фаустовски дух, испољавајући у сфери мишљења и односа према животу хладни и бездушни рационализам и антропоцентризам, а у сфери духа веру у вредност технике, при чему човек има све изгледе да се постепено преобрази у киборга.

Управо је млађани Растко Немањић својим бекством у манастир означио немирење са синкретизмом Запада и наметањем његовог нихилизма као насушне потребе. Додири са представницима тог света учестали су још за време Растковог боравка у двору свога оца Стефана Немање. Из онога што је писац претходно устврдио и предочио,  јасно нам је како се Растко одважио на судбоносни корак по себе и цео народ – снагу, хтење и мудрост нашао је у своме срцу и души окупаној у лековитој води православља. Није у њему било оног двојства ортодоксије и секуларизације, због којег су моћно Ромејско царство и Константинопољ постајали све више нагрижени изнутра, да би најзад поклекли пред демонизмом Запада. Није у њему било дуализма светоотачког предања и неопаганизма. Није у њему било погодног тла за развој клица „Господара таме овога света“, већ искључиво благодати Царства небеског. Испуњен благодаћу, наливен љубављу, веран Богу који га је оснажио у одлуци и опредељењу, Растко је већ у почетку имао темељ, тако да су постриг и монашко име Сава уследили као нужни, а одбрана од унијатства и потоњег екуменизма загарантована и неразрушива. Та одбрана је касније преточена у Косовски завет. Себично „ја“ је устукнуло пред снагом сопства, антропоцентризам се повукао пред теоцентризмом, срце је постало мудрије од разума заснивајући спознају на надчулном. Постају смешни напори нихилистичког Запада да себе и друге убеди како се нихилизам испољава у опредељењу за Царство небеско. А то опредељење је у неразлучној вези са учењем православља о Радосној вести. Не воде трпељивост и смиреност у малодушност и очајање, већ то чине егоизам и гордост. Као крајња тачка јавља се самоубиство – вид уништења Божје творевине, односно самог Бога. „Нихилизам је потпуно стран хришћанском учењу“, закључује Јанковић, и то аргументује управо односом према самоубицама и самоубиству.

Успоставивши духовну снагу и сталну будност монаха, као и монашки живот у манастирима, Свети Сава је дао пример уређења и међусобног односа духовног и световног живота приликом освећења Жиче и одржавања Жичког сабора на Спасовдан 1220. године. Као што устврди Владика Николај Велимировић, Свети Сава је „јасно схватио да су земаљски закони само средство за постизање небеског савршенства“. Тај однос посебно је осветлио Жарко Видовић, пишући о заснованости државе на Римском праву, и духовне заједнице на Еванђељу, при чему се монаштвом утврђује Завет и прави бедем пред духовима злобе у поднебесју. Данас, нажалост, поступамо као да никада нису написани Студенички типик, Законоправило, ни Законик Цара Душана, као да смо из стања дивљаштва искусили просветљење прихватањем западног реформаторског начела о подели власти на законодавну, извршну и судску, чиме је „сломљена кичма органском јединству власти и народа“, и раскинута хармонија световне и духовне власти. Заборавили смо да је самодржавље било избор Светог Саве, који је тако избегао крајности оличене у папизму и теократизму. Наше самодржавље је било национално, па отуда и рано изграђена национална свест. А тој и тако изграђеној националној свести данас прети зао дух самопорицања о којем пише Мило Ломпар, прети самоиздаја, прихватање туђих образаца и модела, и најзад – губитак сопства. Свети Николај Жички нас је упућивао да будемо „изнад Истока и Запада“, не у смислу демонстрације гордости, него у смислу да останемо изван и једног и другог, самосвојни и аутентични. Да одржимо, заправо, већ успостављену и обликовану самосвојност испуњену „православљем срца“.

Данас нас, ослабљене и начете, поново стављају пред избор између стомака и срца. Наши преци су поседовали искреност, храброст, поштење, правдољубивост… Велику тугу исказује Јанковић на завршним страницама своје књиге, због слабости, исцрпљености и закржљалости потомака, разједених болешћу изнутра. Потомство је изгубило и правац и компас, а да би тога постало свесно, мора завирити у своје срце. И то што пре, док нисмо нестали, истопили се и претопили. „Нема више снажних међу нама“, констатује на крају Јанковић. А неко мора да носи све наше слабости. Пре тога би ваљало послушати онај већ речени савет писца, и вратити се макар један корак назад. Зарад узимања даха, и стицања нове снаге. Да послушамо, те да аутора и себе подсетимо шта нам ваља одбити да чинимо и прихватимо (видети почетак књиге Доба раз-ума).

Поручите књигу путем интернет платфоме КупиДар кликом ОВДЕ!

Извор: http://sloven.org.rs/srb/?p=19385


0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X