Беседа научног саветника Историјског института Србије др Славенко Терзић, дописни члан САНУ. поводом обележавања 950 годишњице оснивања манастира Прохор Пчињски. Можда беседа не би заслужила пажњу да није одмах на почетку навео термин "Права Србија" наводећи да је аутор "непознати писац" (0,34 минут). Први које употребио термин "Права Србија" био је Милош С. Милојевић у својим "Путопис дела Праве (Старе) Србије, 1871.". Због употребе термина "Права Србија" напада га Стојан Новаковић у Реферату за СУД од 1873. године, страница 331. https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_0144/1873/b038#page/332/mode/1up

1,22 минуту наводи цитат Јована Хаџи Васиљевића. Јован Хаџи Васиљевић, ученик и следбеник Милоша С. Милојевића. Милош С. Милојевић пише у Наши манастири и калуђерство, на страници 61 у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре: "Пчински манастир, храм и вечно боравлење моштију св. Оца Прохора - Србина свеца, пре у Врањској нахији, а сада, пошто је тај део отргнут од Врање, као и сва Пчиња, при последњем ограничењу кнежевине Србије, подпада под ново основану тако звану Биљачку нахију, која је у Кумановској; манастир је овај задужбина краља Милутина и цара Лазара."

https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/nasi-manastiri-i-kaludjerstvo/

3,00 минут, зар је могуће да доктор историјских наука, а себе сматра православним Србином, не зна разлику између цркве и манастира. Манастири (светилиштва) у српском народу одувек су били центар културног, световног, образованог ит.д. живота српског народа.

3,54 минуту говори о Пећкој патријаршији. Највероватније др Славенко Терзић прочитао Путопис IV од Милоша С. Милојевића у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре, део "Пећка патријаршија - Хаџи Рафаило Хаџи Тонић, архимандрит из Пећи", текст даје сасвим другу слику о положају Пећке патријаршије у односу српске Кнежевине према њој.  https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/

5,06 минут, говори о заслугама југословена Стојана Новаковића у борби за Праву Србију 1890. године. Заборавио је др Славенко Терзић да каже како је југословен Стојан Новаковић напао Милоша С. Милојевића у Реферату СУД из 1873. године, стр. 346 због Бугара које скоро никако не спомиње Милош С. Милојевић и не сматра их народом. Прескочи др Славко Терзић и чланак Милоша С. Милојевића из 1866. године "Пропаганде у Турској" када почиње Милојевићева борба за ослобођење окупираних Срба.

7,00 минуту, опева југословена, следбеника Стојана Новаковића, Јована Цвијића.

9,00 минуту беседи о насељавању Албанаца из Северне Албаније на Косову и Метохију. Да је цитирао њиховог, југословенског лика, руског императорског службеника Ивана Јастребова, не би измислио наводно насељавање Албанаца. У време када тврди да су се насељавали Албанци на КиМ, велика већина у Северној Албанији били су Срби.

9,50 минуту, помиње Чедомиља Мијатовића следбеника Томе Вучића Перишића и Илије Гарашанина, заступника британских интереса у Србији, да пише и држи говоре 1889. године о јужним српским окупираним територијама.

Поставља се питање: Зашто југословен др Славенко Терзић прећуткује Милоша С. Милојевића? Одговор је у његовом раду: "Терзић 1992: Славенко Терзић, Србија и Грчка (1856-1903), Борба за Балкан, Београд: Историјски институт САНУ", један од делова: "У пролеће 1865. године Илија Гарашанин је указао српском представнику на Порти, Јовану Ристићу, на стање српске цркве и свештенства у пределима у којима живе Срби и наложио му да са тим проблемом упозна цариградског патријарха. Због широке акције римокатоличких и протестантских емисара међу хришћанским становништвом у Турској, Гарашанин је предлагао да се тражи од цариградског патријарха да више поради на оснивању богословских школа, које би спремале учитеље и свештенике, како би својим радом учинили много на образовању народа у духу православља и тако зауставили „растућу опасност“ која је долазила са запада (Терзић 1992: 122)." 

На све начине покушава се да југословенски историчар задрже пресудан утицај Илије Гарашанина на српску политику јер у супротном сва њихова "наука пада у воду".  Догађаји који су везани за Илију Гарашанина показује, да је био само француски агент у Србији и спроводио њихове интересе. После ове тврдње Илије Гарашанина сваки коментар је сувишан: "У „Цртежу” он (Илија Гарашанин) са жалошћу признаје да су међу свим Јужним Славенима најбројнији Бугари, којима српска страна мора да има посебну политику асимилације."

На другој страни митрополит српски Михаило, био је заступник СРПСКИХ интереса. Перјаница српских интереса са пером и мачем био је Милош С. Милојевић.

Аутор текста: Иво М. Андрић

 

 


0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X