Заборављени тријумф преко Дрине: Како је Карађорђе у пролеће 1809. освојио Прибићевац

Када размишљамо о Првом српском устанку, мисли нам углавном лете ка Мишару, Делиграду или трагичном Чегру. Међутим, мало је познато да су Карађорђеви устаници извели једну од најхрабријих и најважнијих војних операција ван граница тадашњег Београдског пашалука.

У пролеће 1809. године, српска војска је прешла хладну Дрину са јасним циљем — подићи Босну на устанак. Кључна тачка овог похода био је стратешки планински врх изнад Сребренице: Прибићевац.

У овом тексту откривамо причу о великој победи, замршеним историјским савезништвима и великој жртви која је обележила 15. април 1809. године.

Након што је прекид примирја између Русије и Османског царства поново распламсао рат на Балкану, вожд Карађорђе је донео радикалну одлуку: Србија креће у напад на четири фронта.

Команда над западним фронтом поверена је искусном и енергичном војводи Јакову Ненадовићу. Његов задатак био је да са око 8.000 устаника пређе Дрину, разбије турске снаге у Подрињу и споји се са црногорским племенима.

Прелазак Дрине код Сикирића изненадио је османске команданте. Српски одреди су брзо напредовали кроз шуме и планинске усеке, хитајући ка Сребреници, тадашњем административном и економском центру овог дела Босне.

Турска војска, која је бројала око 14.000 људи под командом Хаџи-бега и Хасан-паше сребреничког, заузела је положаје на Прибићевцу. Ово узвишење било је природна тврђава која контролише све прилазе Сребреници. Турци су ту подигли јаке шанчеве (утврђења од земље и балвана) и поставили артиљерију.

Устаници су знали да нема времена за дугу опсаду. Уследио је силовит и добро координисан српски јуриш уз стрме падине Прибићевца. Упркос пакленој ватри из турских топова и кубура, српски борци су успели да стигну до самих шанчева. Кључни моменат битке био је пробијање главне капије утврђења, након чега је међу браниоцима завладала паника. Турска војска је натерана у бег, а Сребреница је пала у српске руке.

Оно што овај поход и битку чини посебно фасцинантним јесте чињеница да сукоб није био искључиво верски. Иако су босански муслимани жестоко бранили свој беглук, устаничка војска је у својим редовима имала борце муслиманске вероисповести!

Радило се о плаћеничким одредима (крџалијама) који су примили Карађорђеву плату, као и о локалним муслиманским пребезима који су били у сукобу са зворничким и сребреничким пашама. Ови људи су служили као драгоцени водичи кроз тежак босански терен, доказујући да је у вихору Првог српског устанка интерес често превазилазио верске поделе.

Свака велика победа у историји Србије имала је своју сурову цену. Током одлучујућег јуриша на капију шанца на Прибићевцу, тешко је рањен чувени подгорски кнез и војвода Милић Кедић.

Кедић је био један од најближих сарадника Јакова Ненадовића и човек огромног угледа у западној Србији. Саборци су успели да га евакуишу и пренесу преко Дрине у заветрину Азбуковице (на планину Рожањ), али ране су биле претешке. Убрзо је преминуо, остављајући српску војску без једног од њених највећих јунака.

Победа на Прибићевцу отворила је Србима пут ка Вишеграду и дубље у Босну. Изгледало је да је остварење Карађорђевог сна о уједињењу свих српских земаља надохват руке.

Међутим, судбина устанка се тада кројила на другој страни. Само месец дана касније, крајем маја 1809. године, десиће се катастрофа на Чегру код Ниша. Како би спречио продор Турака ка Београду, Карађорђе је био приморан да повуче сву војску из Босне назад преко Дрине.

Ипак, Бој на Прибићевцу остаје записан у нашој историји као симбол војне генијалности, ванредне храбрости и тренутка када су српски устаници били спремни да прекроје мапу Балкана.