Милош С. Милојевић у својим Путописи IV, у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре на страници 51 и 52 пише:

"Најглавније је ово, као што смо више навели: да Призрен неје никада био престолница Србије; да у њему неје седео ни један владалац Србије, и што је се у њему неко време бавио Душан, то неје ништа, јер се он више бавио, са свим својим двором у Св. Гори, но док је у Призрену писао хрисовуљу, за време освештаја своје задужбине и вечне куће св. Архангела Михаила; да, што се пева: „у Призрену наша слава, пет столећа веће спава“ и т. д. то се односи лежању мртвог Душановог тела у његовој задужбини и вечној кући у бившем, не Призренском него Бистричком манастиру св. Арх. Михаила и Гаврила; да је само Стефан Елеазар, или кнез и цар (зашто је се и цар и кнез звао у другом чланку видећемо) у њему (Призрену) неко време седео, као непризнати ни од кога владалац целе Србије, а у самој ствари њеном само четрнајестом делу; да је из овог пренео своју престолницу, у државину своје жене Крушевац, коју је добио у прћију а побегао је из Призрена, од таког истог, као и он, благочестивог Краља Марка Вукашиновог Мрњачевића, који је, као и Лазар Прибчев Хребељановић старо се и хтео незаконито и насилнички да влада Србијом, код живих законитих њених владалаца, од свете лозе Немањине, Душановог брата, а убијеног цара Уроша стрица, Стефна Синише, његових синова и доцнијих му унука и т. д.; да опет Лазарев син Стефан, тако звани Високи бегајући од свог млађег брата Вука, сестрића Бранковића и Турака, пренео своју престолницу из Крушевца у Сребренику (Сребреница  пр.уредника) у дан. Босни; из ове опет бегајући од Босанских краљева у дан. наш Београд; из овог сестрић му Ђурађ бегајући од Маџара опет је пренео у Смедерево; његови потомци, бегајући од Турака, преносили је: у Сланкамен, Купиново, Тамну варош (дан. Маџарима и Немцима изопачени Темишвар и т. д.) па Сегедин; па Беркосово па Печуј, па на послетку у Шиклеуш, у ком је коначно 1527 год. и пропала. Ово смо сматрали да је нуждно било, да се о Призрену као некаквој никад небившој „Престолници Србији“, напомене, једном за свагда зна и запамти: те да се више, по нашем олаком и мајмунском, примању свега и свачега, само што вам ма ко, и Бог би га знао из каквих најцрњих и заднијих цели потури, све и сва држи, као свето писмо; а сад идемо даље нашим послом и путом.

Књигу можете поручити: https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/


0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X