Да ли сте знали да је реч „усташа“ првобитно била српска реч и означавала је хероја, сељака и борца који се устао против туђинског зулума да брани своју кућу?Нажалост, кроз лажну југословенску историју, ова реч је потпуно изврнута. Намерно нам је прећутано да су у нашој прошлости постојале две потпуно различите врсте усташа, које су деловале на различитим територијама и са потпуно супротним циљевима. Једни су били ослободиоци Србије, а други крвници и отимачи туђе земље.
Да бисмо скинули кривицу коју нам данас свуда у свету намећу, ствари морамо упростити онако како је народски једино тачно:
1. Прва врста: Српски устаници (ослободиоци) са Југа
Када је Србија седамдесетих година 19. века кренула у рат да ослободи свој народ од вековног турског ропства, чувени научник и војник Милош С. Милојевић организовао је народне добровољце у тзв. усташке корове (корпусе).
- Како су радили: Милојевић је био паметан домаћин. Говорио је да се рат не почиње главом кроз зид – прво се народ мора кроз школе писменити и национално освестити, па се тек онда узима пушка. Када су српски генерали прихватили његов начин ратовања, Србија је почела да ниже победе.
- Велики успеси: Ови српски усташки корови су урадили лавовски посао. Нишки коров је ослободио Лесковац. Власотиначки коров је одиграо кључну улогу у ослобађању Грделичке клисуре – најважније стратешке тачке на целом Југу. На терену је заједно са њима јуришао и Врањски коров, којим је командовао тада млади потпоручник, а касније славни војвода Степа Степановић.
- Главна идеја: Милојевић је учио народ да су православци, католици и муслимани на Балкану један те исти народ, браћа по крви, које је несрећна историја поделила по верама. Његови устаници су гинули за слободу своје браће, без обзира на то како се богу моле.
2. Друга врста: НДХ усташе (крвници и братоубице) са ЗападаПотпуно супротно од ових хероја са Југа, на територији под контролом Аустроугарске (преко Дрине), расла је мрачна идеологија која је касније родила НДХ. То је био чист увозни производ Ватикана и Аустрије, направљен да завади браћу и сакрије сурове економске интересе.
- Борба за српске њиве: Када су крајем 19. века католичке избеглице из Херцеговине населиле већ пуну и згуснуту Славонију и Срем, дошли су у велику економску тескобу. За разлику од Србије где је било празне шуме коју је човек могао сам да искрчи и поштено ради, у Аустроугарској је свака стопа земље била заузета. Како нису имали кога слободно да пљачкају изван система, аустријска држава и Католичка црква понудиле су им кривца за њихову беду – српске комшије.
- Пљачка прерушена у веру: Овим сиромашним људима је деценијама пуњена глава да су они „напредни хришћани“, а да су православни Срби који држе најбоље оранице некаква нижа раса коју треба отерати. Овај социјални гнев је додатно експлодирао после Првог светског рата, када су Срби солунцидобили аграрну земљу. Зато су 1941. године Павелићеве усташе кренуле у покољ. Њихова идеологија није била вера, већ крвава отимачина туђих кућа, стоке и плодних српских њива.
Највећа прећутана тајна: Како су нас преварили 1914. године?
Југословенски историчари су због лажног „братства и јединства“ од нашег народа намерно сакрили најболнију рану из Првог светског рата.
У августу 1914. године, када је моћна аустроугарска 2. армија прешла реку Саву и упала у Шабац, Мачву и Поцерину, у њеним мађарским пуковима (хонведима) налазио се огроман број Срба пречана (из Бачке, Баната и Срема). Да би пред аустријским официрима доказали верност цару у Бечу и скинули сумњу са себе, ови Срби у туђим униформама су често били најсуровији џелати сопственом народу. 
Они су вешали жене (о чему сведочи страшна слика из села Јевремовац), клали децу и палили куће србијанских сељака. Након рата, Београд је све то заташкао, крвнике амнестирао, па им још кроз аграрну реформу поделио земљу.
Они су вешали жене (о чему сведочи страшна слика из села Јевремовац), клали децу и палили куће србијанских сељака. Након рата, Београд је све то заташкао, крвнике амнестирао, па им још кроз аграрну реформу поделио земљу.Поента коју свако мора да запамти:
Данас се Србији вештачки намеће кривица од стране центара који и даље баштине тај аустроугарски, колонијални менталитет. Потомцима оних који су служили Бечу, пуцали на браћу 1914. или отимали српска имања 1941. очајнички је потребан српски кривац како би од себе направили жртву. Само кроз ту лаж они могу данас да прикрију историјске злочине и сачувају позиције.
Зато, када год вам неко помене реч „усташа“, јасно му одговорите народном истином:
- Постојали су српски усташки корови (Нишки, Власотиначки, Врањски) – јунаци и ослободиоци који су са Степом Степановићем донели слободу Лесковцу, Грделици и Врању.
- Постојале су НДХ усташе – увозне убице и братоубице који немају никакве везе са Србијом, већ су поклали комшије да би им отели земљу.
Време је да престанемо да патимо од историјске амнезије и да ствари поставимо на своје место!
Аутори: ИА/АИ
0 коментара