Извор: САНУ Београд

На почетку Путопис IV, Милош С. Милојевић пише: "Као што смо већ напоменули у III св. путописа, ми би се бавили у Призрену још неколико дана, ако не и недеља, да се неје о нама рашчуло: и према томе, да се неје од стране власти строго пазило, на све јабанџије (странце), па ма из које они нахије били у Турској царевини. У Призрену имало је се зашто бавити и два три месеца; не због његових старина толико, колико због добављања ових од месних и околних потурица; с тога смо наговорили нашег вредног и врлог историчара, нашег научењака и у сваком погледу одличног и човека, и Србина, г. Панту С. Срећковића професора наше Велике Школе и првог нашег историка, када смо се вратили с пута; да и он пропутује по Србији под Турцима, али јавно и као какав лорд енглески; казали смо му све и сва, где се што находи, што видесмо, а немогосмо описати; казасмо му где се находе, код кога, како се до њих доћи може, какве старине и т. д., а нарочито где се находе наши златни стари новци и т. д. и т. д. По нашем путовању, ваљало је неко опет да пропутује јавно и са знањем и пратњом турских власти; и бољег, спремнијег, заузимљивијег путника Српство и неје могло дати, до више напоменутог нашег првог и одличног историка г. Панту."

Био је Панта Срећковић у Призрену код свог пријатеља Саве Игуманова, Илије Ставрића, Петра Костића и Ивана Јастребова у лето 1873. године. Под заштитом Ивана Јастребова, Панта Срећковић могао је обићи све српске крајеве, описати, потврдити да ли је Милош С. Милојевић био у праву. Сем податка да је из Призрена донео много докумената и предмета нема ништа о његовом боравку у Старој Србији.

Можда је сада јасније понашање Панте Срећковића на сахрани Милоша С. Милојевића. Савест кад тад проради.

Аутор текста: Иво М. Андрић

 


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X