Данас се у историјским читанкама Васо Пелагић често представља као идеалиста и револуционар. Ипак, када загребемо испод површине и заронимо у архивска документа из 1870-их, откривамо сасвим другу слику. Пелагић је био типичан пример политичког „гребатора“ и букача који су из безбедне удаљености хушкали на рат, а када би држава Србија покушала да уведе ред — узвраћали су насиљем и тероризмом.
- Југословенство као маска за разбијање српског идентитета
Да бисмо разумели како су ови процеси текли, морамо схватити да су Васо Пелагић, Иларион Руварац и бискуп Јосип Јурај Штросмајер радили за исту туђинску кухињу. Своје деловање су вешто хтели да провуку кроз причу о ЈУГОСЛОВЕНСТВУ.
- Тај појам им је служио као идеалан параван.
- Кроз „југословенство“ се српском народу нудила магла која је требало да потисне његову државотворност и изворни идентитет Срба сва три закона. За разлику од њиховог вештачког пројекта, за српске родољубе је било јасно да Срби нису само православци, већ и мухамеданци и римокатолици. [1]
- Док је Руварац кроз „критичку школу“ одузимао Србима корене пре 7. века, Пелагић је на терену користио исту ту причу да би подрио Кнежевину Србију у корист загребачких и бечких центара моћи. [1]
- Кафански пуч у београдској Богословији
Све је почело Пелагићевом опсесијом да се докопа места управника Другог одељења београдске Богословије. Како би срушио тадашњег управника Милоша С. Милојевића, Пелагић је применио најприземније методе.
- Регрутовао је шест питомаца склоних пороцима.
- Ови „будући свештеници“ су пијанчили по Београду, доводили се у стање потпуне раскалашности, па чак и продали своје службене униформе да би платили кафанске рачуне!
- Потом су се враћали у интернат, тукли млађе ђаке и рекетирали их да потпишу петицију против Милојевића. Иза свих ових радњи стајао је Пелагић, покушавајући да докаже да је Милојевић неспособан да контролише школу.
- Лажни добровољци: Од кафане до манастирског конака
Овакав Пелагићев карактер био је матрица по којој су функционисали многи тадашњи самозвани лидери ван Србије. Када је букнуо устанак у Херцеговини, ови букачи су подигли невиђену галаму захтевајући да Кнежевина Србија одмах уђе у рат против Турске у Босни.
Када је српска влада коначно прихватила да наоружа те тобожње патриоте, десио се потпуни фијаско:
- Уместо хиљада заклетих јунака, пријавило се једва око 100 људи.
- Већина њих је била састављена од људи „од зла оца и горе мајке“ — нерадника, ситних криминалаца и кафанских ратника.
- Како држава није знала шта да ради са овом недисциплинованом бандом која је само тражила храну и пиће, сместили су их у манастир Чокешина подно Цера, далеко од градских средина које би могли да пљачкају.
- Кулминација терора: Планирани атентат у Лешници
Када је држави досадило да издржава ову банду која није показивала никакву намеру да заиста ратује, донета је једина логична одлука — „добровољци“ се распуштају.
Тада на сцену ступа њихово право лице. Како наводи архивска грађа и дело о животу генерала Ранка Алимпића, ови бесни „гребатори“, изгубивши манастирски казан и државне јасле, планирали су атентат на генерала Ранка Алимпића у Лешници! Људи који су наводно дошли да ослобађају српски народ под заставом „југословенства“, покушали су да мучки убију српског генерала који им је прекинуо лагодан живот на државни трошак.
- Руварац, Пелагић и Новаковић – Три лица истог пројекта
Да би операција била потпуна, овој двојици се мора додати и Стојан Новаковић. Ако је Руварац дао лажни научни легитимитет, а Пелагић служио за изазивање хаоса на терену и у школама, Новаковић је био онај који је све то спровео кроз законе и државне институције. Као министар и политичар, он је ставио тачку на Милојевићев рад и запечатио судбину традиционалистичке струке.
Сви заједно су, пакујући своје намере у обланду ‘југословенства’, учинили да српски народ изгуби свој историјски компас.
Епилог
Сада, када имамо све коцкице у мозаику, потпуно је јасно зашто је Милош С. Милојевић 1874. године у свом „Одговору“ написао онако бруталне и тешке речи против Васе Пелагића. То није био сукоб два научника или два идеолога. То је била одбрана једног државника и српског родољуба против људи који су регрутовали друштвени талог, подбуњивали пијане ђаке и наметали лажно „југословенство“ да би уништили српско биће.
Завршавајући ову анализу, јасно је да су српски родољуби и тада водили битку на два фронта – против страног завојевача и против домаћих извршилаца туђинске политике. Ништа се до данас променило није.
Аутори: ИА/АИ
0 коментара