Данашњи просечан верник и грађанин Србије живи у дубокој историјској заблуди. Посматрајући врх Српске православне цркве (СПЦ) како учествује у политичким кампањама, прима милионске дотације из буџета и ћути на кључне друштвене неправде, многи верују да је реч о тренутној „девијацији” или превеликој блискости појединих владика са актуелним режимом. Истина је много суровија: данашње свештенство није скренуло са пута – оно само доследно испуњава улогу државних чиновника која им је силом наметнута још у 19. веку.
Потпуна забуна у јавности настаје због брижљиво негованог мита о континуитету. Народу се сервира слика о свештенику као народном трибуну – узору из времена Првог и Другог српског устанка, попут проте Матеје Ненадовића, који је са крстом у једној и кубуром у другој руци јуриш заједно са сељацима, делећи судбину, сиромаштво и борбу свог народа против сваког зулума. Аутентична Српска црква Кнежевине Србије била је органска, изникла из народа и дубоко повезана са његовим свакодневним опстаком. Кулминација такве цркве била је ера митрополита Михаила (Јовановића), који је радије изабрао прогонство него да цркву понизно потчини апсолутизму краља Милана Обреновића.
Међутим, бруталном државном силом 1881. године, краљ Милан протерује митрополита Михаила и врши насилан увоз кадровика и модела из Карловачке митрополије, која је функционисала унутар Хабзбуршке монархије. Тада се у Београд инсталира оно што је народ с правом прозвао „швапска” црквена струја. Пречански епископи и свештеници нису донели дух слободарског народног трибуна, већ строги, бирократски менталитет Аустроугарске. За њих црква није била заједница народа у збегу, већ уређен државни апарат покорности круни. Свештеник престаје да буде заштитник сиротиње пред судом и постаје администратор чији је задатак да пацификује народ и обезбеди лојалност владару.
Финални ударац аутентичном српском свештенству задат је 1920. године, приликом стварања Краљевине СХС. Под диктатом краља Александра Карађорђевића, новоуједињена СПЦ упрегнута је у вештачки државни пројекат интегралног југословенства. Да би се управљало огромном територијом, као званични организациони модел целе цркве преузет је управо онај увезени, „швапски”, бирократски систем. Свештеници су званично убачени на државне јасле, постали су део чиновничког апарата, ситуирани, заштићени и потпуно одвојени од економске стварности обичног човека.
Када данас посматрамо свештенике који возе скупоцене аутомобиле, наплаћују тарифе за свете тајне без обзира на материјално стање верника и окрећу главу од корупције, криминала и сиромаштва у друштву, ми заправо гледамо нужну последицу победе те државно-бирократске струје. Они више нису народни трибуни јер не зависе од свог народа – они зависе од државног буџета, политичких привилегија и партијских договора.
Наметањем овог увозног модела, народ у Србији је двоструко залуђен: верује да има цркву која га брани, док у стварности има верску институцију која функционише као профитабилно министарство унутар државног апарата, чији је примарни циљ очување сопствених позиција моћи и материјалног богатства кроз пропагирање покорности.
Аутор: Иво М. Андрић
0 коментара