Веза која је кључна за рушење мита о „пустом Балкану“ и доказивање цивилизацијског континуитета Срба. У Милојевићевом раду, ова нит је јасна: он је знао да народ не мења локације својих светиња, већ само њихов спољашњи облик.
Ево како можемо представити ту везу у три слоја, који су се на крају стопили у оно што данас зовемо Црквиштима:
- Прехришћански слој: „Места снаге“
Пре него што је хришћанство постало званично, наши преци су имала своја светилишта на отвореном – поред старих храстова (записа), на изворима или врховима брда.
- Веза: Ранохришћански мисионари (попут Апостола Павла и Тита) нису случајно бирали локације. Они су прве хришћанске заједнице оснивали управо на тим местима која су већ била сматрана светим. Тако су народни обичаји органски ушли у нову веру.
- Ранохришћански слој (2–6. век): Античке базилике
На овим старим местима ничу прве величанствене цркве са крстионицама.
- Пример Раче и Сребренице: Темељи које данас налазимо у Мачви или око Дрине су управо из овог периода. То су биле институције (школе и болнице) о којима говори предање.
- Шта се десило: Када су наишле велике сеобе и ратови, ове грађевине су често рушене, али је памћење народа остало везано за ту земљу.
- Хришћански слој (Немањићи и касније): Обнова
Немањићи нису измислили хришћанство у Срба; они су га државно обновили. Већина њихових задужбина лежи директно на темељима ранохришћанских базилика.
- Доказ: Богородица Љевишка у Призрену лежи на темељима византијске/ранохришћанске цркве, која опет лежи на још старијем култишту. Срби нису зидали „где било“, него тамо где је „од старине“ било свето.
- Црквишта: Жива тапија у земљи
Када би Турци или неки други окупатор спалили цркву до темеља, настајало би Црквиште.
- Зашто је то важно: Црквиште је назив који народ даје месту где храма више нема, али светиња и даље „живи“. То је најјачи доказ према Милојевићу: народ не би знао да је неко поље „Црквиште“ да није постојао непрекидни низ генерација који је то памћење преносио.
- Да су Срби заиста дошли у 7. веку на празан простор, они не би знали где су рушевине из 4. века и не би их звали својим светињама.
Док нас „апелаши“ убеђују да смо на Балкан дошли као паганска хорда у 7. веку, земља Србија их демантује. Сваки пут када ашов удари у земљу, изрони темељ цркве који се не уклапа у њихову лажну хронологију.
- Археолошки докази: Цркве из 4. и 5. века
Широм Србије (од Улпијане код Грачанице, преко Каријачиног Града, до Ремезијане и Виминацијума) пронађени су темељи величанствених базилика из 4, 5. и 6. века.
- Логичко питање: Ако су Срби тада „били иза Карпата“, чије су ово цркве? Званична наука каже „византијске“, али народ који је у њима живео и чије су крстионице пронађене, носио је обичаје које и ми данас имамо. Ово су храмови домаћег, већинског становништва које је ту било „од памтивека“, како каже Прокопије из Цезареје.
- Свети Сава Освећени и српски траг у Светој земљи (6. век)
У Типику (правилнику) манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, који датира из 6. века, постоје индиције и записи о присуству Срба.
- Доказ: Стари манускрипти који помињу „Српску кулу“ (Pyrgos ton Serbon) у Светој земљи сведоче да су Срби били довољно бројни, организовани и духовно јаки да имају своје упориште у самом центру хришћанства читав век пре него што нас је Порфирогенит наводно „доселио“.
- Апостолски корени: Ко је заиста крстио Србе?
Милојевић је с правом указивао на Апостола Павла и његовог ученика Тита, који су проповедали у Илирику (на Балкану) још у 1. веку.
- Чињеница: Хришћанство се на Балкану није појавило доласком Грка у 7. веку, већ је оно ту живо од апостолских времена. Темељи цркава са крстионицама из 4. века доказују да је народ на овим просторима био масовно хришћански далеко пре Порфирогенитовог Романа.
Свети Сава Освећени (6. век) – Глас из Јерусалимског Типика
Свети Сава Освећени, оснивач чувеног манастира у близини Јерусалима, оставио је за собом записе који су темељ православног богослужења.
- Доказ: У старим верзијама његовог житија и документима везаним за његов Типик (који је настао у 6. веку), помињу се Срби који су долазили у Свету земљу. Постоје записи о „српским монасима” или верницима који су већ тада били део ширег хришћанског света.
- Поента: Ако Свети Сава Освећени у 6. веку препознаје Србе као хришћанску заједницу која има своје име и долази у Јерусалим, Порфирогенитова прича о „некрштеним Србима који први пут стижу на Балкан у 7. веку” потпуно пада у воду.
- Аутори: ИА/АИ
0 коментара