Због чега ова причица

Биће да је “Критички приказ лика и дела Илариона Руварца у нашој историографији” објављен средином јула 2021. на сајту петровград.орг, одакле га је 30. августа преузела “Балканска геополитика”, приређен према једном “вредном огледу” академика Чедомира Попова из 1999. године. Приређивач тај оглед “са пажњом” препоручује “широј али и стручној јавности са надом да ће деловати демистификујуће и отрежњујуће по српски народ”. Речено је то довољно смушено да се не зна како “Руварчеве капиталне, па и ситније, резултате који су довели до заокрета у научним објашњењима наше средњовековне прошлости” разликовати од онога “што је Иларион Руварац држао за истину (и што је) било понекад ‘наперено’ против Срба и стварне истине о њиховој прошлости”, али и од онога што је “историографија брижљиво, до танчина изанализирала... и његова тумачења извора, народне традиције и епске поезије” приказала као “обрачун са мистификацијама”.

Дода ли се томе и “тумачење” да је Руварац “све новине и сва открића које је уносио у српску историографију... уносио са страшћу, с необузданом полемичарском и критичарском оштрином, обарајући се на погрешке, предрасуде, неоправдане претпоставке и њихове заступнике. Немилосрдно се обрачунавао са незнањем, родољубивим чувствима и превеликим националним поносом у науци, које је сматрао недопустивим и штетним. Све те његове тековине су српски историчари касније са разлогом хвалили, али и са претеривањем уздизали у небеса. Ако су му шта и замерили, била је то неодмереност и неприличност тона у његовим бесомучним полемикама са противницима... грубим чак нељудским полемичким насртајима и на личност и на дело противника”.

Иларион и о њему

Под непосредним утицајем нордијске школе у историјској науци која није одударала од интереса западне социјалне демократије у односу на србски народ, био је и Јован Руварац, у монаштву наречен Иларион (Сремска Митровица, 1832 - Гргетег, 1905).

Већ пре замонашења (1861) он је објавио један историјски спис под насловом Преглед домаћих извора старе србске повестнице. Вероватно имајући у виду и тај спис, хрватска Енциклопедија Југославије, у ауторском тексту Ђорђа Сп. Радојичића (1905-1970), за њега ће рећи и следеће:

“Необично обдарен, с урођеном особином критичности, он се сопственим радом изграђује у историчара који има изванредног смисла за тачност појединости. Нарочито је био жесток у нападима на Пантелију Срећковића (1834-1903), професора србске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Србске краљевске академије (наука). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава... Непоколебљиви борац за истину, називан (је) и ‘издајником српске народности’, кога би ‘требало под громилу’ (М. С. Милојевић)... Иако је у цркви био конзервативних схватања, Руварац је својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост, напусте романтични погледи из доба Омладинског покрета и да се живот почне посматрати реално. Тим је и нехотице помогао настојањима Светозара Марковића и његових истомишљеника”.

Пре ће бити да то није било нехотице, пошто је Руварац већину својих најважнијих радова, скоро све, написао после смрти Светозара Марковића (1846-1875) и успостављања нових “школских правила” за србску младеж, наметнутих одлукама Бечког конгреса и препоручених списом “Српске области Џ и ЏИИ века пре владе Немањине”, Гласник Србског ученог друштва, Београд 1879, Константина Новаковића (познатијег као Стојан, 1842-1915), а ако су им се ставови подударали, онда је то само знак да су се знањем напајали из истог извора.

Осмотре ли се пажљивије две наведене Радојичићеве тврдње, прва: да је Руварац био зачетник критичког погледа у србској националној историји, односно противник романтичарских погледа и присталица “реалног” погледа на живот, и друга да је био конзервативан у црквеним пословима, не може се избећи закључак да се у Руварчевом случају радило о располућеној личности или макар о личности двојнога морала.

Најпре, тешко је веровати да иста личност у двама својим основним јавним пословима може бити тако супротстављена у суштинским питањима; не може се бити крајње критичан у једној делатности, а конзервативан у другој. Ако прихватимо да је његово стварно (истинско) духовно биће било критично према такозваном романтизму у србској националној историји, онда се његов конзервативизам у цркви може објаснити само страхом од изопштења из цркве због “антиромантичарских” схватања. Он се, заправо, прибојавао да би га црква, тај некад непоткупљиви чувар србске духовности, могла отписати као духовника, јер противречи свим напорима Србске цркве да ту духовност очува.

Али, ако он у цркви исказује своју “правоверност”, односно ако је у црквеним пословима конзервативан, онда се нешто припростијим и онда недовољно школованим србским јерарсима могло учинити да је он једнако “објективан” у свим својим пословима: конзервативан у цркви односно заштитник свих црквених норми, и објективан у историји, јер, ето, он о њој зна више од других и то своје знање исказује у једнако строгом облику као што то чини у црквеним пословима.

Јерарси Србске цркве прихватили су тако сва правила понашања у нордијском, или германском, тумачењу србске историје, тако да се током неколико наредних генерација “историјско” схватање обичног србског света није могло разликовати од оног које су Светозар Марковић и његови следбеници научили на европском Западу, углавном у Бечу, Пешти и Берлину, што ће рећи и у њиховим филијалама у Грацу, Печују, Клужу, Прагу и разним другим Јенама. Уједначавању таквих схватања доприносили су многи најзначајнији епигони “левичарског реализма”, те и у нашем времену нећемо бити поштеђени “пантелијада” Руварчевих следбеника. Тако ће, на пример, у оној већ помињаној Енциклопедији Југославије, академик Сима Ћирковић (1929-2009), историчар кога је био глас да је “један од највећих стручњака за историју српског средњег века”, написати да Пантелија Срећковић, богослов из Београда и Кијева, професор опште историје на београдском Лицеју и националне историје на Великој школи, “није имао методског образовања ни потребног знања, а рад на историји мешао је са националном пропагандом”. Па још кад дода да Срећковићеви радови “одају некритичност и непознавање основних начела историјског метода, због чега је постао мета жестоких напада историчара критичког правца Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и других”, онда нам постаје сасвим јасно због чега “критичка историјска наука” заступа гледишта сасвим супротна националним. И јасно нам је како се могло десити да крајем Првог светског рата исти тај Љубомир Ковачевић (1848-1918), једно време и главни секретар Србске краљевске академије, саветује војводи Живојину Мишићу (1855-1921), своме земљаку, да србску границу према Хрватима повуче читавих сто педесет километара према истоку, железничком пругом Осек-Чепин-Ђаково-Шамац, на српску штету. И после нових седамдесет година могло се десити да историчар и србски академик Василије Крестић (1932) саветује својим политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа и да, некако истовремено, србски академик и историчар Чедомир Попов (1936-2012) образложи теорију по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају “напустити неке своје амбиције” и повући се. “Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада - национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије”. А ти одређени услови, напуштање “неких својих амбиција” и “неких територија”, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића са његових историјских простора.

Насупрот томе, међу обичним светом, али и међу ретким припадницима историјске науке, рађало се и постепено сазревало схватање да се у Руварчевом “критичком” тумачењу србске историје налази и понешто фелерично и, стога, штетно. Ако је већ тако, онда се мора признати да септембра 1996. године, у Сремској Митровици, није случајно организован један велики научни скуп посвећен браћи Руварцима, Илариону, Димитрију и Кости, нарочито оном првом. А тамо, могли су се о Илариону чути и неки врло критички тонови.

Могло се неком учинити да би то био и почетак неког општег покрета против Илариона Руварца и његових наводно критичких а стварно штетних и антисрбских ставова. Том “неком” више је одговарало да се ништа не мења у већ успостављеном односу критичких и других снага. И тај “неко” најпре се видео у Матици србској, тој старој, барем по дефиницији националној институцији створеној да брине о србским пословима од Пеште до Црне Горе, а у свом такозваном националном деловању заустављеној већ на првом пешачком прелазу у Улици Матице србске у Новом Саду, пред сопственим седиштем. Одмах се, нимало случајно, огласио председник Матице србске Бошко Петровић (1915-2001), ли али не отвореном одбраном Иларионових ставова, већ једним својим литерарним делом, причом Тага мних Иларион, објављеном 1997. године у Београду, у књизи Време времена.

У свом белетристичком виђењу Иларионове критичке историје, Бошко Петровић надмоћно сугерише да “архимандрит Руварац ради своје минуциозно (а шта код њега није минуциозно, из прекопавања, проверавања сачињено, из ноћи, шетњи, ћутања?) и, упркос неодгонетљивим временским хијатусима (празнинама - ИП) компактно и оштро историјско саопштење... И богзна по који пут опет, не одолева да, критички разматрајући и заједљиво комбинујући, у оно што се казује, помиње или тврди, а што је стварно било ко зна како и кад, не уплете и себе сама... Сваки час разрачунава се са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства... Расправља се са маџарским и немачким ауторима, латинским и папским булама, Србима преписивачима (по правилу нехатним и нетачним) старих записа...

А резултат шта је? Најчешће, само какав ситан, го, сумњив, пушљив податак из далеког времена. Само један каменчић који ваља додати другом, а друкчијем и незгодном. Каменчићи, шљунчићи, пиљци у празнинама између векова - а колико ли их је!”

Пишући тако Бошко Петровић одриче било какву стварну потребу да се расправља са маџарским и немачким ауторима, списима на латинском језику и папским булама, јер је све то, ваљда, тачно и неспорно. Вреди само расправљати са “нехатним и нетачним” Србима, али чему и то ако ће се ишчепркати само некакав “пушљив” (а можда: пишљив) податак. Бошко Петровић сматра Иларионов рад “минуциозним”, што ће рећи: подробним, исцрпним, тачним, савесним, брижљивим, иако ће његов академијски и матички садруг Чеда Попов, уз местимичне похвале за “велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге” Руварчеве, све то назвати “неуредношћу брзописца и аљкавог радника”. Попов ће дописати да је Иларион, “у композицији дела несређен, пишући текст небрижљиво, оптерећујући га безбројним цитатима и дигресијама, грубим, чак неуљудним полемичким насртајима и на личност и на дело противника, некоректан у навођењу, остављао утисак несређене особе и немарног писца и кад је саопштавао најзначајнија открића и нове истине”.

Истога дана кад и Попов, говориће о Илариону и Сима Ћирковић, али сасвим уздржано. Не знајући “шта се иза брда ваља”, Ћирковић ће са своје академијске висине саопштити да “посматрајући Руварца... и (његове) вршњаке из веће даљине, можемо њихове заслуге објективно оценити и видети у њима вредне претходнике којима и данас много дугујемо”. Тешко је разабрати шта се под тим “вреднилом” подразумевало, али се из Ћирковићевих медитација о стварном доприносу тих претходника србској историографији једино запажа велика недоумица да ли се ту ради о дилетантима као љубитељима (историје) или о дилетантима као извору “нестручног, слабог и неуспешног рада”. Према тој подели, Руварац би могао бити дилетант-љубитељ, јер није био “припремљен за позив историчара на начин уобичајен тада у европским земљама”. Такође, њему се, Руварцу, као олакшавајућа околност може приписати и чињеница да је друга половина 19. века “дилетантски период у развоју српске историографије”, будући да тада “српску историографију не унапређују личности које су студирале историју”. Наслањајући се на своје уверење да је било услова “да се у другој половини 19. века у историјској дисциплини разликују стручњаци и нестручњаци, али није било у Србији центра или високошколске институције у којој би се формирали стручњаци за српску историју”, Ћирковић ће констатовати да су ови дилетанти, међу њима и Руварац, “померали границе познатог”, тако што су, “као нека врста самоука, накалемљивали оно што су усвојили од европске историографије”.

Кад Симо Ћирковић свему томе допише “да су ови људи без специфичне спреме историчара усвајали начела, методе, поступке, облике излагања, који су сматрани за уобичајене и нормалне у њима савременој историјској науци”, нама само преостаје да закључимо како су дилетанти-љубитељи одједном прерасли у дилетанте-штеточине, оне који су својим “нестручним, слабим и неуспешним радом” прихватили “достигнућа” германске школе, на србску националну духовност накалемили такозвани критички приступ историографији и тако сасвим потисли не само врло живу србску народну традицију и достигнућа изворне србске школе, већ и све оно што се о дубокој србској прошлости могло прочитати у старим списима многих обавештених странаца.

Сам Ћирковић као да још увек није сигуран у коју групу дилетаната треба сврстати Руварца, али уздржаност којом је наступио на скупу о Руварцима у Сремској Митровици указује на страх од скорог а неумитног открића да су бројни “велики” историчари 20. века у Србији школовани на достигнућима оне друге групе “дилетаната”; и они које ми познајемо, и који су нас уверавали у оно што данас покушавају да “открију”, кривицу за сопствене заблуде пребацујући “на неке друге”.

Иако је чуо и једно и друго, и за Руварчеве “критичке” заслуге и за наговештај да ту “критичност” ваља подврћи сумњи, Бошко Петровић залаже и свој ауторитет и ауторитет институције на чијем је челу (био), не би ли сваког ко сумња у Руварца спречио да своје мисли негде искаже или негде запише. Мање-више што се Бошковог ауторитета тиче, јер за коју годину и његови досадашњи најближи млађи сарадници питаће се ко то беше, али што се ауторитета Матице србске тиче, е, то је већ нешто друго. Ако је то замишљени ауторитет оне Матице “од Пеште до Црне Горе”, онда је Бошкова одбрана Руварчеве критичности трагичан корак, али ако се ради о Матици заустављеној на оном већ поменутом пешачком прелазу, онда се на њен ауторитет мора гледати као и на ауторитет њенога тада почасног челника.

Требало је, дакле, сваког ко о Руварцу не мисли као што је Руварац мислио о себи самом, а он је “изричито саопштавао да се од њега објективнији не може бити”, онемогућити да ишта каже против Руварца и његове “објективности и критичности” у историографији. Чувањем тих двеју Руварчевих “особина” брањени су и нордијски извори социјалистичке мисли увезене у Србију.

Да не помињемо штету која је тиме причињена србској националној мисли.

А потписника претходних редака све то подсетило је да је једном, поодавно, негде прочитао како је Стеван Сремац, професор историје, онај књижевник - ако је то име познатије по нечем 'вамо, рекао да би Иларион, ако би од некога чуо да је цар Душан био Циганин, једва дочекао да то објави као несумњиву истину.

 

Аутор текста: Илија Петровић


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X