Како је и зашто у Призрену основана богословија, а не у Пећкој патријаршији, прочитајте „Путопис IV“ од Милоша С. Милојевића у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре. https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/
На почетку поглавља, Пећка патријаршија, од странице 117, Милош С. Милојевић пише:
„Држим, да је сваком бар писменом Србину, а нарочито православном у свој Србији од изнад Калоче и Мориша, па до Белог мора и од Сињег и Јадранског мора, па до реке Алте, Осме и Доње Марице, врло добро познат (а ако не је, ваља сваки да зна) диван и прекрасан пећски манастир Свете Тројице, прозван још и Светим Арсенијем Архијепископа српског, иначе званим још обично и: „Патријаршија српска“; столно место свију бивших Светих Архијепископа српских, од Светог Арсенија првог, па до Светог Јанићија првог српског и четвртог васељенског, партријарха; по овоме од тако званог Светог Јефрема првог, па све до последњег, тако званог пећског српског патријарха 1765 године, или до коначне српске пропасти, тако зване пећске (за разлику од српске тако зване Еласонске патријаршије и српске тако зване Охридске Архијепискупије) патријаршије.
Такође ће свакоме бити познато, да је овде од кад је Хришћанства у Срба, постојао српски православни храм; да је још први основалац чисте православне, у Срба, тако зване српске помесне патријаршије, први српски равноапостолни Светитељ и Просветитељ Архијепискуп Сава први, отпочео на овом месту градити и зидати, данашњи манастир, наменив га за столно место свој овој српској њим основаној првој помесној (а не васељенској) патријаршији; и то оставио своме пријамнику и рукоположенику, као и производнику на сан патријарски Арсенију првом, да изврши, што је овај и учинио, по одласку Св. Саве у Јерусалим и источне стране.“
Аутор: Иво М. Андрић
0 коментара