Милојевић против „брата Руса“: Ко је скраћивао српске границе?

Да ли су странци, макар били и Руси, имали право да нам одређују докле допире српски језик и народ? У наставку текста „Одговори на измишљотине“, Милош С. Милојевић описује свој сукоб са руским научником Колосовом.

Овај текст је лекција из националног достојанства коју вреди прочитати два пута.

Осам сати препирке: Зашто српски, а не руски?

Милојевић се не либи да каже истину у лице тадашњем „научењаку“ Колосову који је тврдио:

• Да се историја свих Словена може предавати само на руском језику.
• Да су Милојевићева предавања о српском језику „опасна“ јер прелазе границе Колубаре, Ибра и Бојане.

„Срби нису само између три реке“

Милојевић оштро одговара на покушаје да се Срби сбију у узане границе тадашње Кнежевине. За Колосова, Срби у Аустроугарској нису били Срби, већ „друга народност“ која само случајно говори истим језиком.

Милојевић прозире ову намеру и поручује:

„Куца не лаје села, но себе ради!“

Он јасно ставља до знања да иза „научних“ тврдњи Колосова стоји чиста политика која је имала за циљ да уситни српски етнички простор како би се лакше спроводили туђи интереси на Балкану.

Интелектуална надмоћ Милојевића

Аутор подсећа своје противнике да његово образовање и статус нису дошли преко „субинспектора“, већ да му је лично помоћник министра просвете у Петрограду нудио професорске позиције. Милојевић тиме ставља тачку на покушаје његовог оспоравања као бившег руског ђака.

Питање за наше пратиоце:
Колико се „научних“ теорија које и данас учимо заправо заснива на оваквим политичким кухињама из 19. века? Да ли је Милојевић био „незгодан“ зато што није прихватао да Србе ограниче на Колубару и Ибар?

Чекамо коментаре „државних научника“ – смеју ли да анализирају овај Милојевићев одговор Колосову?