„Док смо за `уде наше среће, без свега и свачега, робујући страдали, гусле су нам биле једини пријатељ,што су нас тешиле. Из просте песме слепота старца слушао је млађи нараштај славу и некадашњу госпоштину својих старих. Је л' девојка прело прела, је ли момче себи оружје сакивало — песма их је храбрила и заносила, да забораве на своје јаде свакидашње и неисказане невоље. У светом појању и цркви, шчеличила се наша, до зла бога, гоњена вера и обрана њена у наших отаца. Па зар тога, што ми је очувало име и народност, да се ја одречем?”

Записа о свом раду  Корнелије Станковић, а цитирао Ђорђе Перић у свом раду: УМЕТНИЧКИ ТЕКСТОВИ „СРБСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА”

КОРНЕЛИЈА СТАНКОВИЋА, за Зборник радова: КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ И ЊЕГОВО ДОБА, издање СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ МУЗИКОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ у ВЕОГРАДУ, 1985. године.

Чињеница да им је заједнички пријатељ Стеван Тодоровић све говори. Станковић и Милојевић свој рад посветили су сакупљању културног Србског блага како би га сачували и оставили покољењима. У свом раду наилазили су на отпор струје у Србском друштву. Родоначелник “европске културе” (аустријске политике) био је Илија Гарашанин, а касније наставио Чедомиљ Мијатовић. 

Кључна година када заузимају места представници аустријске струје 1873. године, у владу Јована Ристића улазе Стојан Ниваковић (министар просвете и вера), а Чедомиљ Мијатовић (министар економије). 

1872. Године на вандредној скупштини Певачког београдског друштва одлучено да се из репертоара избаци све што је имало музичких елемената српског, а да се прихвати већи утицај “европске музичке културе” под називом “Словенска музичка култура”. Намећањем начин рада Даворина Јенка, супротно до тадашњем раду засновано на Станковићевој концепцији, Србија дефинтивно одрчие се свог идентитет.

Милош С. Милојевић у Песме и обичаји укупног српског народа - сватосвске песме, 1870. Године у издању Удружења Миош Милојевић Црна Бара на страници 37 под редним бројем 22 објавио је сватовску песму “Љубио се бео голуб са голубицом”. 

извор: википедија

Исту песму као народну записао је Корнелије Станковић.

Поставља се питање зашто су Станковић и Милојевић уврстили ову песму у своје збирке, мада су знали које аутор. Аутор ове песме Јован Суботић. Јован Суботић један од највећих српских умова тог времена и велики борац да Срби заузму своје место у светској (европској) култури. 

Милош С. Милојевић (1840-1897)

Станковић и Милојевић објављивањем ове песме у својој збирци упућују нам поруку како би схватили време у коме су радили. Сви критичари њиховог рада није навео ову песму (мада истих песама има још), како би оспоравали, знајући да песма има аутора.  


0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X