Које био у праву Милош С. Милојевић или чланови СУД о његовом проналаску „златне старе новце“.
У Путопису IV, Милош С. Милојевић пише од странице 42 до 43 у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/
„Видев, да у то ни најмање не верујемо, а да би нас одиста убедили и уверили, да је све то тако, отпочели су нам показивати, златне српске старе новце, које су добијали и добијају од, и преко, наведене потурице, њихова побратима; и одиста нам показаше шест и осам разноврсних златних српских новаца, од којих: 8 беху краља Милутина; 6 краља Стефана Уроша III (Дечанског); 20 разних Душанових; 10 комада Душанових перпера, од по једног перпера; 7 од по три перпера; 8 комада разноврсних новаца императора Уроша Нејачког; 6 ком. краља Вукашина; 2 цара Лазара; и два не могах прочитати, а у свему су као Лазареви. Да би се тачно уверили да несу само дебело и јако позлаћени, дубоко смо их засецали, али се свуда показало, да је злато; осим овога вили су се и савијали, што опет тврди, да је чисто и т. д.; тако дакле у Јуну месецу 1870 год. не само да је обелодањена истина старих писаца, да су Срби имали и свој златан новац, ради којих су издаване разне наредбе по тадањим бившим европским државама, а нарочито у Мљетачкој, него је тај новац и пронађен и виђен и тако даље. Као што ће се доцније навести, кад је ово, после неколико месеци, било саопштено у једној седници у Београду, члановима срп. ученог друштва, сви не су веровали, а било је и таквих животиња у облику људском, које су, из својих задњих и животињских смерова, запенушивши, доказивале, да: златног српског новца неје никад ни било; да Србија никад неје се уздигла на тај ступањ моћи и образованости, да има и свој златан новац и т. д. и т. д.“
Како се данас пише о „златне старе новце“, можете наћи: https://www.casopisbankarstvo.rs/Portals/0/Casopis/2010/11_12/B11-12-2010-Novac.pdf
0 коментара