Како су нападали Милојевића: Објављујемо текст из листа „Будућност“

За разлику од швапских – државних научника објављујемо текст из листа Будућност у коме се напада Милош С. Милојевић.

Да бисте разумели оштрину одговора Милоша С. Милојевића, морате видети шта су његови противници писали о њему. Пред вама је транскрипт кључних делова текста под насловом „Наша агитација на исток“, који је послужио као повод за велику полемику.

Шта су му замерали? (Кључне тачке напада):

1. Оспоравање стручности: Аутор текста тврди да Милојевић, чим је ступио на место професора уместо Стојана Новаковића, „није признавао предходнике“ (Даничића, Миклошића) и да је чак и за Вука Караџића говорио да „није ни мало заслужан за српски језик“.
2. „Измишљање“ предмета: Оптужују га да уместо историје књижевности предаје митологију, археологију и нумизматику, доказујући да су „Срби живели свуда по целом србусу земном“.
3. Географија уместо језика: Текст наводи да је Милојевић уместо српске граматике предавао нешто што „није било налик ни на једну граматику“, већ је више личило на географију.
4. Сукоб у Богословији: Најтежа оптужба се односи на његов рад у Богословији, где га оптужују да је „ушао у распру са суседним народом бугарским“ и да је „истерао из завода“ сваког ђака који није хтео да призна да није Бугарин.

Зашто је овај документ важан?

Овај чланак показује колико је Милојевићев рад био револуционаран за то доба. Оно што његови критичари називају „грешком“ – а то је предавање о Старој Србији и Македонији и доказивање српског идентитета тамо где су га други потискивали – за Милојевића је била света мисија.

„Г. Милојевић… бранећи Србе у Старој Србији и Македонији да их Бугари не побугаре, не пазећи на длаку границе између Срба и Бугара…“ – овај цитат из „Будућности“ заправо признаје Милојевићеву највећу заслугу, иако га због тога критикује!

Занимљивост за читаоце:
Обратите пажњу на тон текста. Аутор покушава да Милојевића представи као некога ко нарушава „достојанство политике“. Данас, са историјске дистанце, видимо да је Милојевић заправо био једини који је ту политику видео даље од Београдског пашалука.

 Како је „Будућност“ 1870-их оптуживала Милојевића за „превише српства“!

Настављамо са објављивањем напада на Милоша С. Милојевића који су деценијама били скривени у архивској прашини. У овом делу текста, аутор постаје бруталан и поставља питање које ће вас шокирати.

„Србин Србину тако рекне?“

Аутор текста замера Милојевићу што је младиће из Босне и Херцеговине наводно „почаствовао именима турским“, повлачећи паралелу са мађарским називом „Раци“ за Србе. Ово је био покушај да се Милојевић прикаже као неко ко уноси раздор међу Србе, иако је он само инсистирао на јасном националном идентитету.

Похвала која је заправо увреда

Обратите пажњу на ову реченицу која савршено описује став тадашње опозиције:

„Нека је лепа хвала г. Милојевићу на његовом труду око прбављања материјала за српску филологију… али кад хоће човек да буде заслужан, треба да је у свему доследан, да не чини као зла крава која да млека па се онда праћне те разбије и суд и проспе млеко.“

Они признају његов огроман научни рад, али га називају „злом кравом“ јер им се не свиђа његова политичка и национална будност!

Директан позив на смену: „Зар Србија нема бољег?“

Аутор иде толико далеко да јавно пита српску владу:

• Зашто га не уклони са места управника?
• Зар нема никог способнијег од једног, како кажу, „фанатикованог србофила“?
• Какав ће глас о Србији пренети ђаци „Бошњаци и Херцеговци“ које је он наводно јурио из школе? (Овде се види покушај дискредитације Милојевића као педагога).

Страх од буђења народа

Текст се завршава паничним питањем: да ли ће овакви Милојевићеви поступци окренути народ против Србије и да ли је то у интересу наше „агитације на Истоку“? Они су се плашили његове директности, јер је Милојевић ствари називао правим именом.

Зашто је ово важно за нас данас?
Овај текст доказује да је израз „фанатизовани србофил“ коришћен као погрда за човека који је само волео свој народ и истраживао његову истинску историју. Оно што су они звали „штетом“, за српску историју је био највећи благослов.

Чекамо и преостале две слике да заокружимо ову невероватну причу! Пошаљите их чим будете могли.

Да ли је Милојевић био „опасан“ за спољну политику Србије?

Објављујемо трећи део напада из листа „Будућност“. Овај одломак открива право лице тадашње „европеизиране“ елите која се плашила Милојевићеве непоколебљивости. Оптужбе које су тада изнели против њега данас звуче скоро невероватно.

„Србија није Русија па да јој је свеједно“

Аутор текста користи геополитички страх како би дискредитовао Милојевића. Он поручује:

• Србија није велика сила и не сме себи да дозволи луксуз да има „фанатизованог србофила“ на челу важних завода.
• Тврди се да Милојевић својим радом тера Србију у изолацију и квари пријатељства са другим народима на Балкану.

Оптужбе за „сангвиничност“ и мањак педагогије

Аутор иде толико далеко да Милојевића назива особом којој недостају „педагошка начела“ и која не ради у корист „општег блага“. За њих је његова борба за ослобођење браће од Турака била „кратковида“, јер се није уклапала у дипломатске калупе тог времена.

„Министар је министар!“

Текст се завршава разочарањем у власт. Аутор цитира Лутера: „Поп је поп!“, и додаје да чим неко седне у министарску фотељу, он наставља старом стазом формалности и не усуђује се да склони Милојевића, иако он „чини толику штету“.

Шта нам ово говори?
Ова страница је крунски доказ да Милош С. Милојевић није био жртва „недостатка научних доказа“, већ жртва политичке коректности 19. века. Он је био превише Србин за Србију која је желела да се не замера ником, па чак ни по цену заборава сопственог народа у окупираним крајевима.

„Зар Србија нема више ни једног човека способна да боље управља оним заводом од једног тако рећи фанатикованог србофила?“ – Ово питање из листа „Будућност“ је заправо највећи споменик Милоју Милојевићу.

Медијски линч Милоша С. Милојевића који је трајао вековима

Пред вама је завршница серијала у којем анализирамо нападе на Милоша С. Милојевића објављене у листу „Будућност“ 1870-их година. Ова последња страница нам открива најопаснију стратегију његових противника: покушај да га заваде са сопственим ђацима и омладином.

„Цела Велика школа мисли овако“ – Велика лаж или заблуда?

Анонимни аутори, потписани као „Са Велике школе“, тврде да Милојевићев рад штети угледу Србије код „браће Бошњака и Херцеговаца“. Они га оптужују за:

• Стварање нереда: Тврде да управе школа штите Милојевића само да би очувале свој „ауторитет“, чак и кад знају да је крив.
• „Бугарофилство“ у контрасту: Аутори се правдају да нису „злојефени странци“ нити „Бугарофили“, већ да једноставно мисле да Милојевићев „фанатизам“ штети националном циљу.

Милојевићев одговор који је срушио ове кулисе

Подсећамо на речи Милоша С. Милојевића из његовог „Одговора на измишљотине“. Он је прозрео ову игру и јасно поручио:

„Ово се све наравно чини, да се што већма омаловажи и овај завод (Богословија), а и сама држава, и народ који га издржава.“

Он је доказао да иза потписа „Са Велике школе“ не стоје његови ђаци, већ, како је рекао, „шпијуни турски и други непријатељи српства“ којима је сметала његова активност на терену Старе Србије и Македоније.

Шта смо научили из овог сукоба?

Ови архивски снимци листа „Будућност“ су драгоцени јер показују да су аргументи против Милојевића одувек били политички, а не научни. Нападали су га јер је био:

1. Превише образован (специјалиста за сва словенска племена).
2. Превише храбар (на барикадама са Лицејском четом).
3. Превише доследан (није прихватао да Србија завршава на Колубари).                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Аутори: ИА/АИ