Пише: Илија Петровић

Будући да су званични тумачи историјске науке у Србији дибидуз незаинтересовани за прошлост србскога народа, још мање за његову будућност (иако је његова прошлост - његова будућност), тај “простор” препуштен је аматерима (љубитељима, непрофесионалцима). Најчешће, ради се о добронамерним истраживачима и ствараоцима, али простоме пуку више пријају самоуверена нагваждања оних који се позивају на којекакве “логије”, завршне речи у сложеницама осмишљеним да именују неку од наука, а заправо настоје да своје знање, или “знање”, прогласе за неприкосновено; као Каплан Буровић када се, на пример, бави Арбанасима.

Има ли се у виду све то, разложним треба сматрати питање (или недоумицу) једног читаоца колико је прихватљиво његово уверење да, насупрот Албанцима - србском (илирском) племену насталом од Илирија, унука Гаадовог - једног од дванаест синова Израиљевих, “постоје Шиптари (скита­ч­ко племе као Роми) који немају историју, дошли негде из Азије, којима је Ватикан... дао име ‘Албанци’ да би им дао подлогу да су овде аутохтони”.

Није прихватљиво, наравно, тај Гаадов унук неки је “погрешан” Илирије јер Илир србски син је Кадмов и Хармонијин, а унук феничанског краља Агенора и жене му Телефасе. Код Павла Соларића - 1779-1821 - читамо да је реч “Феникија” изведена од речи Венети - Немци их зову ВендиВинди - којом су означавани преци данашњих Словена. Финци и Естонци и данас Русију називају Вени, а Венети су себе називали Словенима и Антима. “Антички аутори помињу Венете још од Хомеровог времена, па ће се тако назив овог племена везивати за Енеја, хероја Тројанског рата, потомка царског рода Дардана, још у Илијади. Седам векова после Хомера, Вергилије ће у својој Енеjиди, овом јунаку приписати оснивање Рима са установљењем тројанских богова у њему. Венете помиње и Херодот у својој Историји... Страбон у своме делу Географија, сматра да су Венети били најзнаменитије племе Пафлагоније”, у данашњој Турској, уз средишњи део јужне црноморске обале.

У данашњој историјској науци у Срба, науци којој се може приписати свакакво обележје сем србско, о арбанашкој и србској старини пише се неједнако. Суштину свега тог писања сажео је академик Јован И. Деретић (1939-2021) у свом саопштењу на једном на­учном скупу у Академији наука, наводно срб­ској (не у Историјском одељењу - које је из­бегло да тај скуп организује, већ у Оде­ље­њу друштве­них нау­ка!), 21. јуна 2007, када је рекао да је на представу о Србима и о Арбанасима, о њиховом пореклу и њиховој историј­ској улози, одлучујућу улогу одиграо Берлински конгрес 1878. го­дине. Пре тога крупног догађаја знало се да су Арбанаси кавка­ски народ, а да су Срби, староседеоци на Хелму (Балкану), “пото­м­ци познатих старих племена, као што су: Илири, Венети, Трачани, Дачани, Сармати, Мези, Дар­дани, Три­ба­ли, Македонци, Епир­ци... Кроз цели средњи век знало се и код Срба и код странаца ко су Илири и да је то једно од имена, односно синоним за Србе”.

После Берлинског конгреса, одједном, из чиста мира, Арба­на­си су постали ст­а­роседеоци у Србији, а за Србе “унапређене” у непознат вар­вар­ски народ, смишљена је прича да су се на своја данашња станишта доселили ниоткуда, негде током шестог и седмог ве­ка. “Први који је ис­тупио са претпоставком да су Арба­наси староседеоци, потомци Илира, био је немачки истори­чар Јохан Тунман 1774. године. Његова теза је из­гледала сулуда, али доживеће ширу подршку од такозване бечко-берлинске школе, односно нордијске историјске школе, у другој половини 19. века. Није се десило ни једно ново откриће на пољу архе­о­логије, исто­рије, лингвистике или етнографије које би мог­ло да по­служи као основ за постављање ове тезе”, али је она, у замену за признање независности на Берлинском конгресу, Србији наметнута као зва­нична; као званична, она и данас опстаје.

Из истог тог Деретићевог саопштења произилази да преци данашњих Арбанаса потичу из кавкаске Албаније (земље коју су странци тако назвали по граду Ал­бана на Каспиј­ско­м језеру, у чи­јем се залеђу она простирала), те да су у 8. веку тамо вођени вели­ки ратови између Хазара, турског племена Мојсијеве вере, и мусли­манских Ара­па. По природи ствари, тај сукоб био је и верског ка­рактера, а током његовог трајања део Албанаца примио је ислам. Кад су Хазари ушли у Албанију (кавкаску) 730. године, над исла­ми­зованим становништвом почео је погром. “Један део мусли­ма­на Албанаца успео да побегне код Арапа, који су ове избеглице свр­стали у две скупине и једну по­сл­а­ли у Си­рију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сје­динили су се са тамошњим стано­в­ништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сто­ча­рима”; остали су тамо све док их Арапи нису преселили на Сицилију, чији су већи део отели од Ро­меја (Византије), а учинили су то с искључивим циљем да бројча­но ојачају тамошње исламско становништво. Борбе између Роме­ја и Арапа на Сицилији трајале су деценијама, све док Ромеји нису успели да 980. године ос­воје део арапске Сицилије; тамо су затек­ли Албанце које су, добрим делом, успели да током наредних де­це­нија преведу у хришћанство (Јован И. Деретић, Арбанаси од Кав­ка­за до Србије, Саопштење на научном скупу “Србија и Арбанаси”, одр­жаном у Српској академији наука и уметности у Београду, јуна 2007, и об­јављеном у зборнику радова насловљеном као “Албанци лажни Илири”).

Заза Алексидзе о арбанашким прецима

Деретићев релативно кратак приказ кавкаског порекла дав­них предака данашњих Арбанаса у потпуности се покла­па са пи­са­њем Зазе Алексидзеа (1935) из Рукописног института Ђурђијан­ске ака­демије наука. Наиме, у јерменској науци утемељен је став да је почетком 3. века пре Христа, северо­ис­точно од Малог Кавказа, на подручју данашњих република Гру­зи­је и Азербеј­џа­на, обра­зо­вано Албанско царство. Његове гра­нице на југу про­стирале су се до ре­ке Куре, а према сведочењу грчког географа и историчара Стра­бо­на (63. пре Христа - 19. по Христу), становништво тога Цар­ства састојало се од двадесет шест племена. Према новијим сведо­че­њима, до 3. века по Христу, будући да у Царству није било оства­ре­но етничко ујед­на­чавање, свако пле­ме општило је на своме је­зи­ку. Године 387, када је Јерменија подељена између Ирана и Ромеј­ског царства, у Ал­ба­н­ско царство ушле су и две провин­ције бивше Велике Јерме­ни­је (Утике и Арцах) на десној обали Куре. Тричет­в­рт века касније (462), Албанско царство ликвидирано је и пре­творено у админи­стративну територију персијске сасанидске дина­сти­је (од 226. до 651. године) под називом Албанија, али се тај појам, ни тада ни пре, није користио као етноним. Било је то искључиво политичко обележ­је: и јерменско становништво на десној обали Куре посте­пе­но је прихва­ти­ло ту албанску одредницу, не само као земљо­пис­ну ознаку већ и као поглед на свет, чак и па­три­отизам, али се ни­ка­да није одрекло јерменске самосвести. Иначе, цела та територија настање­на је живљем антрополошки једног по­рекла, које је протеком векова изменило само језик и вероисповест.

Ка­ко су у културно-економском погледу те про­вин­ције биле у бли­зи­ни изворних Албанаца на десној обали Куре, оне су ство­риле Нову Албанију не мешајући се при томе ни с Албанцима ни са Персијанцима. Црквени и државни језик те Албаније био је јер­менски. Јерменско становништво Албаније и даље је користило јерменски алфабет, а за изворно становништво створен је нови ал­фабет од 52 (педесет два) знака. Стога, када се говори о ства­ра­њу алфабета за груби језик варварских Албанаца, имају се у виду изворни Албанци, а када се говори о преводу библиј­ских књига за Албанце, мисли се на јерменски део Албаније. Изворни Албанци нису могли створити сопствену писменост и ускоро су се прето­пи­ли у суседне народе. То практично значи да када средњевековни извори говоре о албанској писмености, треба имати на уму да није реч о албанској већ о јерменској писме­ности створеној у јермен­ском становништву Утике и Арцаха.

Мада нешто сумњичавији јерменски научници допуштају и мо­гућ­ност да је стварна албанска писменост постојала у току вр­ло кратког периода, од 5. до 7. века, извесно је да се албанска пис­ме­ност није сачувала, будући да није био оформљен јединствени ал­бански етнос. По природи ствари, то је и са своје стране укочи­ло развиће албанске писмености и стварање јединственог књижев­ног језика.

Све у свему, чињенице о давним прецима данашњих Арбанаса (на које се ни они, данашњи Арбанаси, ни они који би о томе мора­ли размишљати, Срби, на пример, не осврћу) јесу следеће:

- Цела територија кавкаске Албаније, укључујући спорну пр­о­винцију садашњег Азербејџана - Карабах - настањена је становништвом антрополошки једног порекла, које је протеком векова изменило само језик и вероисповест;

- На почетку 5. века била је створена албанска писменост и уз њу богата оригинална и преводилачка литература скоро свих родова;

- Током 7. до 10. века арапски завојевачи и јерменска црква уништили су споменике албанске писмености. Пре тога, Јермени су с албанског на јерменски језик преводили списе из историје Албаније и црквене законе, због чега су они до нас дошли само на јерменском језику;

- Постепено, јерменски језик постаје језик албанске цркве (ко­ја опстаје под утицајем јерменске) и албанске државе и, као по­следица тога, и језик албанске писмености и књижевности, а сви истакнути ствараоци 10-13. века пореклом из Албаније са де­сне обале Куре сматрају се јерменским албанским писцима и друштвеним ствара­оцима.

Деретић о Арбанасима на Србској Земљи

И за историјску науку важи она досетка да “нема старих вицева, има нових слушалаца”, због чега се овде и представља још један део Деретићевог излагања на ономе поменутом научном скупу о Арбанасима, а односи се на догађај који је Арбанасе са Сицилије “превео” у Ср­би­ју; био је то рат између Ромејског царства и Србије у јесен 1042. го­дине, када су Ро­меји са великом војском напали Србију, у пре­делу Новог Епира, на да­на­шњој територији Арбаније:

“У две велике битке Срби су страшно пора­зи­ли Ромеје и то је проуз­роковало немире у Византији. Један од побуње­ника био је војсковођа Ђор­ђе Мани­јакис, који је командовао византијском војском на Сицилији и у јужној Италији. Пошто су га без разлога сме­нили, одлучио се на по­бу­ну и кренуо да узме власт у Цариграду. Повео је своју визан­тијску војску коју је имао под својом командом и један део кавкаских Албанаца... као по­мо­ћне чете. Са Арбанасима ишле су и њихове породице како је то био обичај у том времену. Манијакис се са својом војском искрцао у Драчу почетком марта 1043. године. На путу за Цариград, он се код Острова, близу Дојран­ског језера, сукобио с ромејском војском верном Царигра­ду; у тој је борби и погинуо, а његова се војска предала. Ове догађаје описао је савременик тих догађаја, византијски историчар Миха­и­ло Ата­лијат (Michael Attaleiates, Corpus scriptorum historiae Byzantinae, Weber, Bonn 1844, Тоmе II, page 121).

Византинци су прихватили Манијакисове војнике, који су се преда­ли, али нису хтели да приме Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате натраг на Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле заплењене. Молили су Србе да им доз­во­ле да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће сто­ку за њих и српску власте­лу. Зетски кнез Војислав (умро 1052) дозволио им је да се населе у Ра­бану, једно мало и слабо насељено место на подножју планине Јабланице. Ко­ли­ко је био бројан тај народ није познато, али пре­ма процени није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада. У Србију су стигла само четири албанска племена: Геге, Тоске, Јапе (Ли­апе) и Шамиде. Геге су ‘Госк’ или ‘Гог’ код јерменских географа. Ша­ми­де су азијски Шуми­к­си. Ова два последња племена су била ма­ла, можда само делови племена, па су се утопили у прва два племена.

По Рабану ми смо их назвали Арбанасима, странци их зову Албан­ци­ма, а они сами себе називају Шћипетарима што на њихо­вом језику зна­чи Брђани. Турци су их звали Арнаутима. То је арапски назив који зна­чи - они који се нису вратили (из Србије на Сицилију - ИП)...

Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арба­нон. Тај предео су Срби називали Рабан. У тринаестом веку када су Арбанаси за­премали одређену територију, Арбанон се простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине...

Сви топоними на пределу савремене Арбаније су српског по­рекла­. Име Албаније није било у вези с Арбанасима нити Ар­ба­но­ном, него је да­то по Белиграду (данас Берат) на латинском Албанополис или Албанум... Арбанаси су се проширили на територију данашње Алба­ни­је тек у време Турака где су уништили це­ле србске и хришћанске гра­дове” (Ј. И. Деретић, Исто).

Што се тиче језика ововремених Арбанаса, шиптарски лингвист Идриз Ајети (1917-2019) пише да је “на основу језичких особи­на, топографских назива и распростирања позајмица, у албанским го­ворима утврђена двојакост словенског елемента у подручју се­вер­но од Дрима и у средњој и јужној Албанији” (Идриз Ајети, Албанско­-југославенски /југословенски/ односи : Језички односи, Енциклопедија Југославије I А-Биз, Загреб 1980, 97, лат).

Посредно, арбанашким језиком позабавио се и географ Јован Цви­јић (1865-1927), али без премного научничких скрупула, односно као писац који не зна шта да учини са својим претходним сазнањима. Тако, на пример, он констатује да “супротно Грцима, и ако заузимају епирско-арбанашко приморје још од најстаријих вре­ме­на, Арбанаси се скоро нису користили морем. Сами нису од­р­жа­ва­ли обалску пловидбу дуж својих обала, ни прекоморску са зем­љама које су с друге стране мора” (Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропоге­о­гра­фије, Београд 1922, 254), али не каже шта би то његово “откриће” морало значити. Задржимо ли се часком на његовом произвољном закључку о боравку навод­ни­х предака да­нашњих Арбанаса “још од најстаријих времена” на оба­ла­ма Ја­д­ранског и Јонског мора, морамо одмах запазити да у ар­ба­нашком језику нема ни трага од терминологије везане за било как­во по­мо­р­ско занимање, чак ни за риболов; Арбанаси не знају ни за весло, већ су назив за ту “справу” (лопата) преузели од Срба.

Ако већ нису волели воду, Цвијић ће на странама 254-255 наведенога дела признати да је “зона меди­теранске климе и вегетације доста широка на целом арбана­шком приморју, а ипак је код Арбанаса слабо развијен медите­ран­ски начин живота и занимања. Махом су се повукли с приморја, које је у осталом на великим просторијама врло мочварно, и живе по околним брежуљцима, по планинама и унутрашњим долинама; баве се поглавито о сточарству, и у мањој мери земљорадњи. При­морје, које им припада, у ствари је дакле мало њихово, и они насе­љавају поглавито планинска побрђа, венце и долине пиндске сис­те­ме и јужне стране и долине Проклетија. Још у почетку турске владавине већина Арбанаса је примила Ислам; они су били потпо­ра турском режиму и најсвирепији угњетачи”.

Цвијић ће у тој својој мисаоној папазијанији, на­учнички сасвим несувисло као да томе није потребан до­ка­з, саопштити “познатост” да су Арба­на­си “потомци старих Илира, донекле поромањени за време ри­м­ске владавине, затим измешани са Словенима, нарочито у току Сред­њега Века”. Што ће рећи: Порфи­ро­ге­нитови Сло­ве­ни узели су Илире “под своје” пре но што су они успе­ли да постану “пре­ци Арбанаса”!

После наводног доласка Словена у 6. и 7. веку, Арбанаси су се, каже, “повукли у планине и на арбанашко приморје (како та­мо, кад нас је нешто раније уверавао да су се “махом повукли с при­морја” је нису волели медитерански начин живота - ИП), нарочито јужно од Скадра; ту су остали изоловани и нису давали знака народнога и државнога живота... Али за време Турака Арбанаси су се напрасно раширили. Овде ћу по­менути главне узроке те појаве. На првом месту се код балкан­ских народа ово запажа; у доба када су ван културних утицаја и ка­да су остављени сами себи они постају плоднији; такав је случај био са Арбанасима, који су више векова остали без веза са спољ­ним светом. (А везе са српским племенима у тој и таквој Цвијићевој Ар­банији; а везе са турском влашћу којој су се прибли­жили при­мајући ислам? - ИП). Осим тога, чим су Турци завла­дали, већина је Арбанаса примила Ислам и (верна свом моралном начелу ‘да се дају ономе ко их више плаћа’ - Бруно Барили, Српски ратови, Но­ви Сад 1996107) постала ода­на турској упра­ви. Као такви, до­били су потпуну слободу и поста­ли господари”.

Са своје стране, Афанасиј Матвејевич Селишчев (1886-1942), руски совјетски славист, утврдио је да се словенске (србске!) позајмице у арба­на­ш­ком говору односе на следеће области: окућје, двориште, кућни намештај, пољске ра­до­ве, пољопривредне алате, биљке, воће и поврће, сточарство, зо­олошке називе, имена домаћих животиња, пчеларство, воде, лов, имена риба, млин, ваљавицу, терминологију домаће инду­стрије, одећу и обућу, правне и административне тер­мине, так­се, казне­но право, називе неких јавних и културних појава, терен­ске тер­ми­не, емоције, називе за делове човечјег тела.

А потписник ових редакa тешко да се може сетити још неке области свакодневног човековог живота из оног времена која би, поред ових осло­њених на србско културно наслеђе по целој Арбанији (“северно од Дри­ма и у средњој и јужној Албанији”), могла имати искључи­во ар­банашку терминологију.

28. април 7529(2022)


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

X