Између дуката и завере: Шта нам открива заборављени Поговор Милоша С. Милојевића?

Када данас прелиставате старе књиге, поговори су обично најдосаднији делови – пуни сувопарних захвалница. Међутим, поговор из „Одломака историје Срба” Милоша С. Милојевића чита се као напета драма. То није само крај једне књиге; то је исповест човека који верује да носи судбину читавог народа на својим леђима, док га „систем” и „завидљивци” саплићу на сваком кораку.

1. Парадокс ћутања: Текст који су сви прескочили

Пре него што заронимо у детаље, ваља истаћи једну невероватну чињеницу: иако је Милојевић већ деценијама мета најоштријих напада званичне историографије (али и предмет некритичког обожавања поклоника), овај Поговор готово нико није узео у обзир.

Критичари га нападају због маштарија, присталице га бране као визионара, али и једни и други игноришу овај „доказни материјал“. У њему Милојевић сам признаје грешке, објашњава зашто је текст осакаћен и директно прозива своје савременике. Као да је овај искрени, на моменте очајнички запис, остао у слепој мрљи наше културне историје.

2. Када институције закажу, помажу кафеџије

Замислите да пишете капитално дело од националног значаја, а држава вам да тек половину потребног новца. Милојевић отворено јадикује: Српско учено друштво дало је 70 дуката, а трошкови су прешли 140.

Овде се појављује истински херој из сенке – Коста Атанасков Шуменковић, кафеџија код „Балкана”. Док су се институције двоумиле, један скромни родољуб из околине Охрида задуживао се и плаћао високе камате како би Милојевићева мапа српских земаља угледала светлост дана. Ово нам говори о невероватној снази тадашњег грађанског сталежа који је историју доживљавао као лични дуг.

3. „Права историја” или велика амбиција

Милојевић своје дело „Одломци” назива само „конспектом” или „програмом”. Његов прави план био је застрашујући: историја у 16 свезака! Он је овде изненађујуће самокритичан – признаје да је дело пуно „махна и погрешака“, али их правда недостатком средстава и хитношћу тренутка. За њега је историја била оружје – боље и несавршена мапа у рукама народа, него никаква.

4. Рат против „шарлатана”

Милојевић своје научне противнике не штеди. Назива их „завидљивцима”, „себичним шарлатанима” и „кајижарима”. Овде видимо најаву великог сукоба са критичком школом Илариона Руварца. За Милојевића, свака критика његовог рада није научни аргумент, већ директна саботажа националног интереса.

5. Муке невидљивих радника

Посебно је дирљива захвалност слагачима у штампарији. Можете ли замислити београдског занатлију 1870-их који „ломи прсте“ покушавајући да сложи страна, често и егзотична писма која је Милојевић убацивао како би доказао своје тезе о древној прошлости Срба?

То је исповест човека који верује да носи судбину народа на леђима, док га „систем” саплиће, а кафеџије спасавају.

1. Највећи парадокс: Мапа која је „најбоља“, а пуна грешака

Оно што највише шокира у овом тексту је Милојевићев однос према сопственој етнографској мапи. Док се данас око ње ломе копља, сам аутор у Поговору мртвохладно признаје да су на њој „грдне и велике погрешке, којих је препуна“.

Како нешто може бити истовремено „препуно погрешака“ и „најсавршеније“? За Милојевића је мапа била оружје, а не само научни рад. Сматрао је да је за народ корисније да има и несавршену мапу која буди националну свест, него да чека деценијама на академску прецизност.

2. Када држава штеди, кафеџија се задужује

За појављивање ове мапе Србија не дугује министарствима, већ једном кафеџији. Коста Атанасков Шуменковић, власник кафане код „Балкана”, главни је јунак овог поговора.

Милојевић га назива „незнатним сиротаном, а огромним патриотом“. Док је државна помоћ била симболична, Коста се лично задуживао и плаћао велике камате (лихве) како би финансирао штампање мапе. Ова слика је антологијска: судбина српске историје не решава се у кабинетским тишинама, већ се прелама преко кафанског стола и меница једног родољуба из околине Охрида.

3. Завера ћутања: Текст који нико није прочитао

Ипак, највећи апсурд је чињеница да до дана данашњег нико – ни они који Милојевића нападају, ни они који га подржавају – није овај Поговор узео за озбиљно.

• Критичари су пропустили прилику да га „победе“ његовим сопственим признањем о грешкама.
• Браниоци игноришу чињеницу да је сам аутор своје дело сматрао само несавршеним „конспектом“.

Као да су и једни и други прећутали овај текст јер он Милојевића приказује као човека од крви и меса, а не као митску фигуру. Овај запис открива истину која не одговара ни заговорницима „званичне“ ни „алтернативне“ историје: да је капитално дело настало у хаосу, беди и међусобним оптужбама.

Аутори: ИА/АИ