Опис
О Србима као Трибалима (Илирима), најдревнијем и аутохтоном народу, Косовској бици и Милошу (Обилићу) као највећем јунаку за кога се икада чуло
Повез: тврд,
Страна: 329
Писмо: Ћирилица
Формат: Б5
Пред читаоцима је дело византијског историчара, рођеног у Атини, настало у XV веку. Не постоји византијски историјски спис који има ранију рукописну традицију у односу на аутограф од Халкокондилових Доказа Историје. Најстарији рукопис Доказа Историје (Parisinus graecus) дело је извесног Димитрија Ангелоса из Цариграда и датира око 1470. године, што је само неколико година касније од Халкокондиловог аутографа. Међутим, ово није једини сачувани рукопис Доказа Историје. Николудис, у предговору свог превода прве три главе Доказа Историје, наводи да је до данас сачувано 29 кодекса, који садрже како фрагменте тако и целокупно Халкокондилово дело.
Ради се о необично великој и богатој рукописној традицији која само посведочује изузетан историографски значај Халкокондиловог дела.
Ниједан други етнографски проблем не заокупља толико Халкокондилову пажњу као проблем порекла Трибала (и Илира). Калделис поштено признаје да му није јасно зашто се Халкокондил толико бави овом тематиком. Иако заиста није могуће у самом тексту Доказа Историје наћи јасан разлог за преокупираност пореклом Трибала (и Илира), с обзиром да је главна преокупација писца осликавање турског напредовања у Европу, чињеница је да је то тематика којој се Халкокондил више пута враћа кроз целу књигу и да је несумњиво од посебног значаја за њега.
Аутори ове студије због тога посебну пажњу посвећују управо анализи оних места која обрађују трибалско питање и то по текстуалном реду, тј. од прве до последње књиге Доказа Историје. Овај приступ ће читаоцу омогућити увид у еволуцију Халкокондилове мисли у вези са пореклом Трибала (Илира), као и његов коначан став по том питању који се огледа у последњој књизи Доказа Историје. На самом крају су кумулативно сагледани сви одељци са циљем да дају једну општију слику која треба да презентује Халкокондилов став на тему порекла и миграција Трибала.
Представљање књиге на 66. Међународном сајму књига у Београду
Александар Стојановић Др Александар Стојановић, научни сарадник
Рођен је у Чачку 24. јула 1973. године. Потиче из породице која је СПЦ дала више монаха и свештеника. По завршеној основној и нижој музичкој школи уписује Чачанску гимназију. После одслуженог војног рока, уписује Православни богословски факултет, који завршава 1999. године.
Након двогодишњег чекања на стипендију одлази у Грчку, уз благослов надлежног епископа и Светог архијерејског синода СПЦ, где 2002. године уписује постдипломске студије на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Магистарски рад, под насловом „Догма и духовност у теологији Јустина Поповића“ успешно завршава 2006. године, а на истом универзитету брани докторску тезу 2013. године, са темом „Евагрије Понтијски и православна аскетска традиција отаца из Газе (Варсануфија Великог, Јована Пророка и Аве Доротеја)“.
Основна област истраживања му је догматика, али се у својим научним радовима успешно бави и патрологијом, хришћанском етиком, аскетиком и антропологијом.
Грчка издавачка кућа „Мигдонија“ објављује 2011. године његов магистарски рад. За Манастир Хиландар 2012. године преводи на грчки језик Философске урвине Св. Јустина Поповића, због које су у Солуну одржане две значајне промоције. Већ наредне године, званични преводиоци Румунске Патријаршије преводе са овог превода Философске урвине на румунски језик и објављују их у својој земљи.
По повратку у отаџбину, преводи свој докторат на српски језик, а објављује га издавачка кућа „Каленић“ из Крагујевца 2016. године. Од 2014. до 2018. године предаје веронауку у Чачку, а затим четири године живи без запослења. 2020. године добија звање научног сарадника. У овом периоду, са Манастиром Студеницом учествује у два научна пројекта: ради критички превод Евергетидског типика са старогрчког језика (типик који је Св. Сава користио као предложак за писање Хиландарског и Студеничког типика), а 2022. године ради критички превод
Житија Св. Симеона од Св. Саве (из Студеничког типика) на новогрчки
језик. Иако испуњава услове за ванредног професора на факултету бива
приморан да поново затражи посао у средњошколском образовању.
Од септембра 2022. године у богословији Св. Кирила и Методија у Нишу
предаје догматику, патрологију, основно богословље и старогрчки језик.
Дарко Крстић Др Дарко Крстић, научни сарадник
Рођен је у Чачку, Србија, 18. априла 1974. године. По завршеној основној школи уписује Чачанску гимназију и потом Православни богословски факултет 1992. који завршава септембра 1997. године, са просечном оценом 8,75. Септембра 2000. године одлази на Академију светог Владимира у Крествуду, Њујорк, где 2002. године магистрира из области Новог завета (Eucharist in the New Testament – A Covenantal Perspective: Paul and Luke as Witnesses).
Исте године одлази у Солун где, после годину дана учења грчког језика, уписује докторске студије из области Новог завета, које завршава 2007. године одбраном докторске дисертације са темом Ο θεολογικός χαρακτήρας της χιαστί δομής του Προλόγου του κατά Ιωάννην Ευαγγελίου.
Основна област истраживања му је рецепција Светог писма у историографским делима византијске и српске средњовековне књижевности. Због неопходности познавања историјског контекста рецепције Светог писма у наведеним текстовима, 2013. године уписује Мастер студијски програм из Историје Византије на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, који завршава одбраном тезе 2015. године.
Од 2009. године у Нишу предаје веронауку у Гимназији „Бора Станковић“ и у Уметничкој школи. Ожењен и има двоје деце.
Рецензије
Још нема коментара.