Како је болесни генерал са три официра одбранио Дрину 1876.
Када данас отворите уџбенике историје и читате о Првом српско-турском рату (1876), углавном ћете наићи на општа места: славни Моравски фронт, руски генерал Черњајев, крваве битке око Алексинца и трагични пораз код Ђуниса. Дринско бојиште се неретко помиње тек успут, готово као споредна војна епизода.
Међутим, заробљени у романтичарским митовима о том времену, често забораљавамо сурову војно-тактичку стварност. Прави увид у то шта се у лето 1876. године дешавало на граници према Босни доносе нам Дневници и капитално дело „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“, које је касније приредила његова супруга Милева, лавовски се борећи за историјску истину и част свог супруга.
А та истина је много већа, компликованија и суровија од било какве кафанске легенде.
Команда без официра и игнорисање из Београда
Замислите војну операцију у којој командујете читавом једном дивизијом на широком и тешком терену, а вашу врховну команду чине — свега три официра!
Управо то је била реалност генерала Ранка Алимпића у главном војном логору у Бадовинцима. Сви оперативни и школовани кадрови, па чак и млади питомци Војне академије, упућивани су у то време на главни Моравски правац. Из Бадовинца су ка Београду константно летеле очајничке депеше у којима је Алимпић вапио за попуном официрског кадра ради допуне јединица. Позив је остао без адекватног одговора.
Да ствар буде тежа, генерал Алимпић је све време рата био тешко болестан. Ратовати у мочварном, влажном и нездравом амбијенту Мачве и Семберије било је исцрпљујуће за потпуно здраве људе, а водити војску под разорним физичким боловима захтевало је надљудску снагу воље.
Чаршија купује стихове, војска крвари
Док је Алимпић под боловима покушавао да са три човека води рат, београдска чаршија је кројила своју истину кроз кафански дим и плаћене стихове. Боемија предвођена Ђуром Јакшићем правила је лажне митове. Тако је у Београду створена фасцинација Жаном Маркус (Јованком Меркус), холандском богаташицом и идеалисткињом коју је чаршија ковала у звезде.
Међутим, када је Жана дошла у логор у Бадовинцима са сулудим тактичким идејама и жељом да диктира војне планове, војнички строг капетан Паја Путник ју је физички протерао са фронта због недисциплине и безбедносног ризика. Бес београдске кафане пао је тада на генерала Алимпића, кога је Ђура Јакшић у својим сатирама неправедно узео на зуб. Генерал је ове нападе достојанствено игнорисао, док је неправда највише погађала његову жену Милеву. Касније су социјалисти „Пелагићевци“ ишли толико далеко да су војни врх лажно оптуживали за смрт самог Ђуре Јакшића.
Али, док су кафанске пијандуре састављале песме за литар ракије, у Мачви и Семберији се спремала тактичка прекретница рата.
Битка на Старачи: Тријумф под летњим пљуском
Преломни моменат догодио се 21. јула 1876. године у Бици на Старачи (отоци Дрине). Отоманска војска (низами и фанатизовани башибозук) покренула је масован напад из правца Бијељине са циљем да пробије српску линију и избије пред Шабац и Београд.
Српска тактичка позиција била је готово безнадежна:
- Нема најбољих трупа: Шабачка и Ваљевска бригада I класе биле су прекомандоване на Моравски и Јаворски правац. Одбрану на Старачи држали су Подринци 2. и 3. класе — старији људи и голобради младићи.
- Нестанак ватрене моћи: Усред одсудне борбе, небо се отворило. Наступио је тежак летњи пљусак. Вода је у тренутку натопила опрему Подринаца, њихове каписле су овлажиле и пушке предњаче су постале потпуно неупотребљиве. Српска пешадија остала је без могућности да испали метак.
- Рат без устаника: Сви који су хтели да се боре из Босне већ су пребегли у Србију. Изнутра, у позадини Турака, у Семберији није било критичне масе масовних устаника који би пресецали моћне турске коморе снабдевања. Алимпић је имао све, осим оног најважнијег — устанка у Босни.
И баш тада, у том блатњавом хаосу и невремену, на сцену ступа војни геније сналажљивости. Пошто регуларна линија није могла да пуца, пресудну улогу преузимају три добровољачка батаљона под командом Паје Путника и севастопољског хероја Ђоке Влајковића.
Они упадају у међупростор и у крвавој борби „прса у прса“ физички онемогућавају Османлије да поставе и развију своју артиљерију. На блатњавом терену, под пљуском, када пешадијска ватра мирује са обе стране, Алимпић повлачи кључни потез — наређује јуриш српске коњице. Ескадрони Дринске војске користе брисани простор равничарске Семберије, разбијају изненађени турски поредак и преокрећу битку у панично бекство непријатеља назад ка Бијељини.
Историјски биланс
Иако је Дринска војска средином септембра морала да се повуче на десну обалу Дрине, то повлачење није било плод војничког пораза. Био је то једини логичан и спасоносан потез услед потпуног логистичког колапса. Аустроугарска је херметички затворила границу на Сави и пресекла сваки доток хране и лекова, па су епидемије дизентерије и тифуса почеле да косе људство брже од турских метака.
Генерал Ранко Алимпић је, упркос тешкој болести, са свега три официра у команди, са лоше наоружаним трећепозивцима и без иједног устаника у Босни, испунио свој свети задатак — Турци нису прешли Дрину, а западна капија Србије према Београду остала је затворена за непријатеља. Време је да историја, уместо кафанских стихова, коначно проговори језиком чистих војничких чињеница.
Аутори: ИА/АИ
0 коментара