Опис
ГРЦИ И ФАНАР, Срђан Новаковић
Грци и Грчке владике у Србији и Турској
Грци тргују свиме: `гробом Господњим, св Тајнама Цркве, светим моштима, тргују самим Христом.`
Aрхимандрит Спиридон
Јединствена и маестрална књига која разоткрива неистине и подвале Фанариота, подкрепљена историјским чињеницама и изворима.
Шта је уопште Фанар? Назив за кварт у Цариграду, по истоименом светионику, који је кумовао имену „фанариоти“. Ко су фанариоти, који себе сматрају „нововасељенским Јелинима”? Првобитно етничка група Грци, као турски тумачи и посредници („дилери”), који су се касније развили у врло повлашћену класу, или сталеж у коме је било и доста одрођених Срба.
Папистички Рим је остварио Унију с Роумом (Ромеја), још с одлукама Лионског сабора 1274 године, што је у наше време потврдио цариградски патријарх Атинагора у јавном наступу: Ништа нас не одваја од Католичке цркве! Од Лионског сабора, поунијаћени Роум а касније Фанар, није престао с организованим деловањем против Срба (Словена), на унијаћењу преко „гркосједињене вере”, која је само друго име за екуменизам и „источни папизам”.
Иако фанариотска превласт над србским утицајем при Порти датира тек од осамнаестог столетја, фанариоти су се у политичком погледу руководили идејом тајног покрета, о обнови некадашњег „грчког царства”, на чијем би челу била Васељенска патријаршија у Цариграду. Изједначавајући православну веру с новојелинством, тежња фанариота је била обнова “грчке државе”, укључујући Србију, Влашку и Молдавију, а ова рестаурација новојелинизма, имала је за циљ културно-административну доминацију на просторима Балкана и Анадолије. Ова тежња за превлашћу “Грка“ на Балкану и асимилацији негрчких народа, позната је као Велика идеја (Megali idea). Отуда, под снажним западним утицајем грчке школе, поморске и трговачке компаније постају носиоци духа новохеленског просветитељства.
Османизам је грчку цркву и фанариоте учинио једним од главних немуслиманских стубова турског царства, јер су потурчени Грци заузели висока административна места у Отоманској империји, па су Фанар и Цариградска патријаршија давали свештенство од Јадрана до Црног мора, и од Цариграда до Карпата. Овај спој околности, изродио је идеју о обнови роумског (ромејског) империјализма. У остварењу овог циља, фанариоти су се преусмерили на руски царизам, који постаје корисно оруђе за реализацију новојелинистичких циљева стварања империје, с грчком црквеном и бирократском администрацијом. Отуда и „Грчки пројекат” царице Катарине Велике.
После Кримског рата, показало се да је грчка наклоност истоверној Русији била само обично претварање. Грчка штампа је отворено писала, да грчка нација чини најсигурнију брану против панславизма, и да је у последње време руска пропаганда угрозила преовлађујући положај јелинизма. Отуда, Ф. И. Успенски упозорава, да би руски хеленофили морали чешће да се присете чињенице како су Грци у најтежим временима за србски (словенски) свет, увек били на страни непријатеља! Исто отпадништво унијатског Фанара, као и тежњу да потчини делове Русије, истиче чудотворац србске крви Јован Максимовић Шангајски.
Иако су формално били представници отоманског интереса читавих пет столетја, фанарски кланови се никада нису одрекли утицаја Ватикана, франкофилије и аустрофилије. О томе сведочи и центар Цариградске патријаршије у Шамбезију, у Швајцарској, који је основан као једна од кључних установа екуменистичке делатности.
Али, то није спречило фанариоте, да узимају данак на силу чак и од католичких попова, па је султан Сулејман морао да донесе ферман 1565. године по којем не сме нико, ни грчки нити другог обреда митрополити, потраживати мирију и друге њој сличне дарове од латинских попова.
У XVII столетју фанариоти постају тумачи Порте, а као такви врло утицајни, с могућношћу двосмерног подмићивања од стране туђих владара и њихових посланика. Из овог сталежа се регрутовало свештенство, које je паразитирало господујући широм србских земаља у Бугарској, Влашкој и Молдавији. Лицемерје Фанара се традиционално огледа у активности против Русије, Бугарске, Влашке, Молдавије и Србије, нарочито у најделикатнијим моментима њихове историје, мада грчки шовинизам, прозелитизам и империјализам није јењавао ни током мирнијих периода повести. Фанар је вечито оптуживао србски (словенски) свет за „варварство” и „етнофилетизам”, кроз ксенофобне сплетке, подметања и клевете.
Грчка етничка група, присутна у власти и државној администарцији Срба на југу Балкана, познатој као Роум (Ромеја), довукла је Османлије с Истока, само да би могла да се дочепа престола. Тадашњи грчки великаши били су такви бездушници, да је народ с највећим весељем дочекао долазак Турака у Цариград, јер му беше дозлогрдило грчко безакоње.
За разлику од новојелинизма, Србија средњег века је била „отачаство створено по слици Божјој (Доментијан)”, која је стремила добром и лепом у сакралној уметности, јер је човек био саздан „по образу и подобију Божјем”.
Владар је попут Стефана Првовенчаног, „правдом, истином и љубављу богољубца према ништима, био је светлом украшен и врло изврстан” (Теодосије). Судови у тадашњој Србији суде на основу обичајног права, Законоправила и Душановог Законика. У таквој Србији унија није имала никакве могућности да заживи.
За разлику од владавине права, грчки свештеници и администратори, нису дозвољавали чак ни народну и црквену просвету код Срба, заводећи режим јелинизације. Свуда су фанариоти сузбијали србско богослужење и уводили грчко, а старе србске рукописе су палили и уништавали. Забрањивали су прослављање Крсне Славе и србске светитеље, док су у Бугарској и влахомолдавским кнежевинама успели да одроде и појелине више народне слојеве.
Свуда су фанариоти гледали, да што више оглобе народ и обогате се, користећи се симонијом као главним оруђем, продајући парохије бољим купцима и рукополажући свештенике за новац. Архимандрит Спиридон каже: Грци тргују свиме: гробом Господњим, св. тајнама цркве, светим моштима, тргују самим Христом! Фанариоти у турској служби, постали су стални саветници султана и „сиви кардинали” отоманске спољне политике. Заједно с Јерменима, постали су трећи сталеж империје Оријента. Захваљујући њима, робовање православних народа под Турцима је временски потрајало знатно дуже.
Ова књига Срђана Новаковића је једина комплетна историја фанариота на свим просторима њиховог утицаја и власт, и као таква, она је ,,ремек-дело новије србске црквено-народне историографије“.
– издавач – ауторско издање, Београд
– година издања – 2020.
– опрема – меки повез
– број страна – 158
– писмо – ћирилица
Рецензије
Још нема коментара.