Ни гвожђе/ ни дрво/ ни стена/ ни птица/ ни корњача/ ни хридина/

од таквог кова/ не сазда Сина!“

(Александар Секулић, „То мајка више не рађа“)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА,

Прве писане трагове о непојмљивим, варварским злочинима аустроугарске војске у Подрињу у Србији оставио је генерал Српске Краљевске војске Павле Јуришић Штурм (1848–1922). Већ другог дана Великог рата, 13. августа 1914. у свом Оперативном извештају бр. 403. генерал Штурм пише Врховној команди како „из Лознице јављају да непријатељ пали села“. Извештавајући о стању у Шапцу, генерал наглашава како „жене и децу протерују из вароши, не дајући да ма шта од ствари понесу“, и описује како је промет чамаца на Сави врло жив, јер аустро-угарски солдати масовно пљачкају, а плен преносе на другу, аустријску обалу.

ФОТО: Јосип Броз, наредник (фелдвебел) 42. „вражје дивизије“ пуца на српску нејач (август 1914)

После неколико дана (21. августа) из Осечине стиже стравичан опис непојмљивих злочина: „Аустријска војска у нашим крајевима починила је страховита зверства. Код механе `Кривајица` налази се група од 19 особа (људи, жена и деце) повезаних једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени. Иста оваква група нађена је у Завлаци (њих 15). Сем тога, свуда по селима налазимо мање групе побијених и унакажених, већином деце и жена. Једној жени су секли каишеве од коже, другој су дојке одсекли… Поред већ нађених лешева код Кривајице, нађена је још једна група од 12 особа, везаних, побијених и унакажених жена и деце. По казивању сељака, оваквих призора има на све стране“.

Др Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss, ХаузахБаден, Немачка, 1875 – Београд, Краљевина СХС, 1929), швајцарски криминолог–форензичар светског гласа, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. За време Првог Балканског рата, 1912. године, био је репортер у Солуну.  На позив Српске владе у лето 1914. године дошао је у  Србију  да истражује  злочине  аустроугарске,  немачке  и  бугарске  војске над цивилним становништвом. Један од првих извештаја др Рајса је опис покоља српске нејачи у селу Лешници у Мачви: „Ту су били грозни призори за које човек једва поверује да су истинити. (…) Кад су Швабе повеле 109 прњаворских становника, војници су већ ископали гроб. Повезали су их заједно ужадима и окружили групу бодљикавом жицом. Онда су војници опалили плотун. Цела група се скотрљала у јаму. Извесно је да многи нису били смртно погођени, многи су били живи сахрањени“.

Мирослав Тодоровић Шера, бивши судија окружног суда у Београду и адвокат, годинама се помно бавио истраживањем лика и (не)дела Јосипа Броза Тита (? 1892– ?  1980). Највећим делом је користио стране изворе из париских и лондонских државних архива, па чак и из немачких извора. Своја открића је објавио у књизи „Хохштаплер“ (2004). Ово је прича о поднареднику аустроугарске царевине Јосипу Брозу који је, ратујући у саставу злогласне 42. Вражје дивизије, добио медаљу за храброст набијајући на бајонет прекодринску српску децу.

Хохштаплер“ је драгоцено истраживачко–историографско дело, које је у суштинском раскораку са свим биографским књигама које су пуних 35 година (1945–80) величале лик и дело „највећег сина свих наших народа и народности“, испирајући им мозак.

Хохштаплер“ Мирослава Тодоровића безкомпромисно открива тајну звану „Тито“.  У књизи дознајемо да је Јосип Броз први пут ушао на српску територију 12. августа 1914. године на Дрини као наредник (нем. Feldwebel) и извиђач Ландер дивизије. По злочинима које је чинила, та формација се незванично звала `Вражја дивизија`. Она је имала задатак да обезбеђује терен тако што уђе на непријатељску територију и онда шаље податке главнини војске о томе какве их препреке очекују. Тодоровић се позива на Титов интервју који је овај дао 1952. године америчком часопису `Life`. Ту аустријски извиђач– обавештајац каже: „Ја сам био веома добар у том послу. Учио сам подофицирску обавештајну школу. Имао сам велике успехе на непријатељској територији“.

Тодоровић даље пише да је Титов успон везан за Диверзантско-обавештајни центар у мађарском граду Печују, који је формирао сам цар Франц Јозеф (нем. Franz Joseph, 1830–1916, цар Аустрије и краљ Угарске, Бохемије, Далмације, Хрватске и Славоније од 2. децембра 1848. до своје смрти 21. новембра 1916. године). Тамо су се припремали најинтелигентнији и најлуциднији момци. Тај чувени центар је поред Јосипа Амброза одгајио и једнога Адолфа Хитлера (Браунау на Ину, Аустрија, 1889 – (?)1945) Фридриха Мирослава Крлежу (Загреб, 1893–1981) и Титовог полубрата Јосипа Броза из Кумровца ( – 1915).

Хитлер и Тито су били у истом одељењу! На тој академији затиче их Први светски рат. Све их регрутују у Бечу. Будући маршал је распоређен за подручје Загреб – Вараждин у формацији 42. вражје бригаде, 10-те сатније. Оба брата Броз су у августу 1914. стигла на српски фронт, у новембру су послати на руски фронт. Хитлер није могао да издржи све то, док је Тито, како је сам касније говорио, правио велике подвиге у позадини. Ти подвизи, то је било убијање и стравично иживљавање над српском децом и нејачи. Завредио је сребрну медаљу за храброст.

Велики успеси на непријатељској територији

Друг Тито заправо није крио да Србију осећа и сматра `непријатељском територијом` коју треба на све начине сужавати и уништавати. Проф. др  Смиља Аврамов  (Пакрац, 1918 – Београд, 2018) је цео радни и животни век посветила истраживању србоцида (сатирања Срба у Новом веку), па је тако у Британском архиву на своје запрепашћење открила да је србождерски двојац Павелић–Тито деловао  према упутствима и налозима британске тајне службе МИ6. Поглавник НДХ  Анте Павелић (Брадина, 1889 – Мадрид, 1959) заврбован је још 1926. године, а Ј. Б. Тито 1934.

Према сведочењу Душана Биланџића (Маљково код Сиња, 1924 – Загреб, 2015, у рату био партизански комесар, а после рата војни историчар и хрватски академик), на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда (октобра 1944) Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали”.

Године 1969. одлуком Председништва Савеза комуниста Југославије, Биланџић је именован за директора Центра за друштвена истраживања са задатком да изради нацрт за доношење конфедеративног Устава 1974. године. Биланџић је забележио и Титову изјаву из тог времена, поводом оправданих оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. Тито је тада рекао: „Па то и хоћу: Да буде што мања, Србија је добила двије аутономије – Војводину и Косово!“

Запад је подржавао Титову диктатуру како би Југославија остала брана Совјетском (тачније – руском) продору ка Средоземљу. Зато су почетком педесетих година Американци у Титову Југославију почели да упумпавају огроман новац, па је тако Југославија постала прва комунистичка земља на свету изграђена капиталистичким новцем. Између 1951. и 1971. стигло нам је милијарду и 560 милиона тадашњих долара економске и око 80 милиона војне помоћи. Титоизам је великом делу становништва од касних 40-их до 70-их година донео осетни пораст животног стандарда. Подизали су се кредити код западних банака, а тако се земља све јаче предавала уцењивањима Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке и западних влада. Ако погледамо и анализирамо економске показатеље, морамо признати да је идеја о снази југословенске економије била илузија и да је „благостање” („у се, на се, пода се“) о којем многи југоносталгичари данас говоре било позајмљено на рачун будућих генерација. Ти нараштаји сада, уз плаћање рачуна за деструктивне ратове деведесетих и интервенционистичке економске политике држава наследница бивше Југославије, плаћају и рачун краха неодрживог економског система социјалистичке Југославије.

Фелдвебел–Маршал је схватио да су Срби у том инжењерингу и србоциду коме су били изложени у 20. веку променили суштину, па су од поносног слободарског и државотворног народа за сразмерно кратко време постали мазохистичке удворице.

Како се ближио одлазак `Највећег Сина народа и народности` у вечна ловишта (што се уз свенародно ридање и очај и догодило у мају 1980), тако је расло и усхићење наших песника. У апотеози `бесмртника` предњачили су српски песници. У песми „То мајка више не рађа“ Александар Секулић (1937–2009) узвикује:

Ни гвожђе/ ни дрво/

ни стена/ ни птица/

ни корњача/ ни хридина/

од таквог кова/ не сазда Сина!

Манојле Гавриловић (1945–2020) уноси светлост песмом „Тито – легенда која светли“:

Његове су мисли јаче од грома у ноћи,

Из грла му бело јутро најављују петли,

И нема места где му реч неће доћи

Да све претвори у легенду која светли.“

Међу песничким великанима је и славни Адам Пуслојић (1943–2022) с песмом „Титово име“:

Ако има љубави/ моћније од љубави/ ми ћемо Те волети таквом љубави.

Ако постоји светлост/ више од светлости/ Ти ћеш нам бити таква светлост.

Ако има вечности/ и ако вечност има име,/ име вечности је Титово име.“

Ако треба да се бира најзрелији песнички израз, онда ће победник овог песничког надметања (бар за аутора овог чланка), бити песма „Црни мерцедес“ Боре Ђорђевића (Чачак, 1952), која гласи:

Боже, дај ми црни мерцедес са шесторо врата,/

да у њему тресем свој томпус у пепељару од злата;/

напољу цвеће и заставице, народ притиснут муком,/

са задњег седишта не видим ништа, само одмахујем руком;/

о Боже дај ми црни мерцедес, то чудо над чудима,/

лепо је некажњено возити по цвећу и по људима.“


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder
X