Дејан Томић, добитник награде "Милошево гушчије перо" и Предраг Ђурић истакнути члан удружења

За Црну Бару, место рођења Милоша С. Милојевића, вежу ме два значајна животна искуства, који су свесно или несвесно утицали на мене и формирање неких животних ставова и опредељења. Рођен сам оне чувене 1948. године у месту за кога су половином 19. века писале статистике да има више од 5.300 „овејаних Срба“ и било је једно од ретких чисто српских места у Војводини, са две православне цркве. Из детињства ми се дубоко урезало сећање на читање старијих, не само због мене већи и због њих, славног романа „Хајдук Станко“, који је написао знаменити Јанко Веселиновић, који је рођен у Црнобарском Салашу, на граници Босне и Србије, у породици свештеника Милоша. Било ми је тада 4-5 година и догађаји у роману дубоко су емотивно деловали на мене, па сам чак знао да заплачем због издаје, а Станко, Јелица, Зека, Лазар, Дева, и остали јунаци овог историјског романа за мене су у тим годинама били много значајнији од Тома Сојера или Хаклбери Фина. Роман „Хајдук Станко“, у електронском каталогу Библиотеке Матице српске евидентиран је 105 пута, а издања је било сигурно и више. На једном издању за које је добијена Коларчева награда пише посвета Јанка Веселиновића коју ћу цитирати у целини: Јунаку нашег доба Великом Србину Николи Тесли. Деветнаести Век плете Ти венац славе. Допусти и мени да у њ уплетем један цветак са наших поља. цветак прост, али покропљен крвљу и орошен сузом наших предака. Његов мирис нека Те сећа Твоје Отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којим Те је Твоја Српска Мајка у детињству запојила. Прими га, Србине, онако срдачно, као што Ти га срдачно пружа Твој Велики поштовалац, Јанко М. Веселиновић“. Ето потврде, колико је важно да Српске Мајке у детињству запоје децу српским родољубљем. Мени се то догодило.

Првих десет година радног стажа провео сам у просвети, а последњих тридесет у Радио-телевизији Нови Сад. У овој радио-дифузној установи поред програма на српском језику емитовали су се програми на мађарском, словачком, румунском и русинском језику, данас их је знатно више. Али док су ови програми емитовани на језицима националних заједница били етнички, дотле програм на српском језику није имао обележје народа на чијем се језику емитовао. Године 1991. када су се почела догађати она свима позната дешавања позвао ме је уредник и предложио да покренем једну емисију намењену српској традицији, књижевности, историји, вери, музици и већ свему што се као аутор определим. Те године 22. јула кренула је ка слушаоцима Радио Новог Сада емисија „Од извора ка извору“, прва етничка српска емисија, а наслов је настао на основу веровања српског народа да се у изворима и бунарима налазе душе предака и да их треба што чешће походити. Походећи те изворе, сматрао сам, да ћемо и ми нешто оставити оним генерацијама које долазе после нас што ће им користити у очувању српске народносне свести. Емисија је емитована све до мог одласка у пензију 2010. године. Захваљујући њој, а трагајући за садржајима непознатим тадашњим, па и садашњим генерацијама, дошао сам и до имена Милоша С. Милојевића, и у низ наставака приређивао сам текстове из његових путописа, збирки укупних песама и обичаја народа Српског, па и из часописа Српство који је излазио између 1886 и 1888. године Милојка Ј. Веселиновића.

Када ме је господин Новица Крезић информисао да би желели да учествујем на научном скупу посвећеном Милошу С. Милојевићу, а у том предлогу има значајно место мој пријатељ Милан Младеновић, прихватио сам то са нескривеним задовољством. За прво своје учешће определи сам се да пишем о некролозима који су посвећени Милошу С. Милојевићу који је преминуо 1897. године. Са данашњег времена становишта можемо бити запањени шта се то догодило са Српским народом, јер су ти некролози објављени у задарском листу насловљеном „Српски Лист“ од 1880 до 1888. године када је због забране морао да промени наслов у „Српски Глас“ и излазио је од 1888 до 1904. године; у загребачком српском листи „Србобран“ који је излазио од 1884 – 1914. године, значи пуну 31. годину; у дубровачком листу „Дубровник“ и данас се можемо запитати: где су нестали ти Срби са тих простора? Нарочито то треба да одговоре они који нападају Милоша С. Милојевића и његово дело. Међу 22 листа и часописа налазимо и српски „Цариградски Гласник“, цетињски „Глас Црногорца“, а свакако и војвођанских гласила која су излазила у Земуну, Новом Саду, Сомбору, Панчеву, Сремским Карловцима, а надам се да не треба подсећати да су те новине излазиле у то време када је тим простором владало Аустро-Угарско царство. Некролози су необориви доказ значаја историјске улоге Милоша С. Милојевића, јер писали су их његови савременици и у њима се налази велики број података о његовој неоспорно великој улози која није била само значајна за време у коме је живео већ и у време које је убрзо дошло после њега. Милош С. Миловић је био први који се осмелио да оде у крајеве Старе или Праве Србије и тамо сагледа живот Срба, за које су неки веровали да тамо и не постоје, без обзира на српска племена Мијаке и Брсјаке, Србе у Скопској Црној Гори, а да се вратимо дубље у историју: без обзира на Царско Скопље, Прилеп Краљевића Марка, Царски Призрен и т. д. Та сазнања засигурно су послужила и др Милораду Гођевцу када је покренуо Четничку акцију 1902. године, за коју у Народној енциклопедији историчара Станоја Станојевића пише да „... је један од најзначајнијих покрета у националној борби за ослобођење“. Из Четничке акције проистекао је Први балкански рат, 1912. године, када је Османлијско царство протерано из тих старих српских крајева. Тада су славни Осветници Косова, на челу са великим владаром Краљем Петром I Карађорђевићем остварили онај део Србије који је добио назив Јужна Србија и обухватао је данашњу Северну Македонију и Косово и Метохију. Зашто смо то изгубили или зашто губимо, то је познато времену данашњем.

За друго своје појављивање на Научном скупу посвећеном Милошу С. Милојевићу, определио сам са да извршим анализу топонима који се налазе у тротомним записима песама објављеним у „Песмама и обичајима укупног народа Српског“. Те песме сведоче о вековном постојању Срба од Солуна, Једрена, Задра, Дубровника, Драча, Призрена, а Будим је био веома чест топоним и он је био симбол некадашњег Српства које је желело да живи у цивилизованој Европи. И са тим записима Милош С. Милојевић је имао проблема, јер су му пребацивали нетачност и претеривање у националној пропаганди, а многи од њих нису ногом крочили на тло Јужне Србије, где су Срби имали и земљу и људе, а како је данас? Овде ћу да цитирам песника Благоја К. Ристића који своју песму Плач Мораве, завршава овим стиховима

Еј, црне горе вардарске,

Што чеда моја примисте,

Ој, леле, чеда убава,

Што млада паше, гинуше –

За чије име и славу

Падоше они, гинуше?

Реците, мајци, кажите,

Еј, црне горе вардарске!

Ал мртве горе, не зборе,

Сал` тужно шумор шуморе...

За овогодишњи научни скуп посвећен Милошу С. Милојевићу приредио сам текст под насловом „Две посвете Милошу С. Милојевићу“. У српској прошлости посвећивала су се дела знаменитим Србима, како владарима, тако славним јунацима, књижевницима, научницима и т. д. Када је у питању родољубива поезија, она је у Срба увек имала изузетно значајно место и посвећивана је личностима од Светог Саве па до данашњих времена и то од највећих српских песничких пера. Тако је и Милошу С. Милојевићу др Војислав В. Рашић, који је докторирао у Паризу, посветио стихове, а Милоша С. Милојевића је у наслову назвао Витезом и песма је објављена 15. октобра 1909. године, значи са временске дистанце од његове смрти која само потврђује значај улоге Милоша С. Милојевића у српској историји. И композитори су такође посвећивали своја дела, а рецимо, Краљу Петару I наш најпознатији композитор хорске музике Стеван Стојановић Мокрањац посветио је чак три композиције. У Србији је било мало музички образованих људи у 19 веку, па су чешки музичари имали огромну улогу у развоју музичке културе и у компоновању музичких песвета. Тако је чешки музички педагог, диригент и композитор Вићентије Петрик (1850 – 1912) компоновао Марш Милоша Стефанова Милојевића, команданта Дежевско-ибарског усташког хора 1877/8 година, за гласовир, како се тада називао клавир, који је сложио и објавио 1881. године у Београду. Поред Марша Милошу С. Милојевићу, Вићентије Петрик је посветио и Марш Милојку Лешјанину, који је био српски генерал, учесник у српско-турским ратовима, начелник Главног Генерал штаба, министар војни и т. д. Сагледавајући личност Милоша С. Милојевића кроз ове две посвете, поетске и музичке, можемо закључити да је имао неоспорно значајно поштовање својих савременика и да се његово име појављује равноправно у плејади славних личности из српске историје.

Има оних који би да се такви подаци и такве личности тотално скрајну и забране у српској историји и зато је тиме значај Удружења Милош С. Милојевић у Црној Бари већи. „На рату смо ми у овом свету“, речи су славног српског духовника и Светитеља Николаја Охридског и Жичког, или само Српског, епископа Николаја Велимировића. Послушајмо га и следимо га. Не ратује се само оружјем, већ и речју.

Дубоко сам захвалан на додељивању Награде „Милош С. Милојевић“ и поред Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Годишње награде Радио-телевизије Војводине и Награде за најбољу књигу у области класичне музике у Србији за 2019. годину, ово ми је најдража награда. У животу и раду Милоша С. Милојевића налазим и себе и велику инспирацију да наставим и даље за трагањем и објављивањем истине о Српству и Србији.

У Богатићу, 16. октобра 2021. године

Дејан Томић

.


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X