Опис
Након Kраљевских франачких анала, Нитхародове Историје и Фредегарове Хронике из издавачке куће Вандалија долази нам још један превод значајан за средњевековну историју балканских народа. Менандар Протектор (заштитник, тј. један од царских телохранитеља), византијски историчар, рођен је у Цариграду средином 6. века. Оно мало што се зна о његовом животу садржано је у извештају који цитира енциклопедија Суда. У почетку је почео студирати право, али га је напустио ради лагодног живота пуног авантура. Kада је његово богатство исцурело, покровителјство цара Маврикија (582) подстакло га је на покушај писања историје. За узор је узео Агатију, као и он био је правник, његова историја почиње на месту где Агатијина престаје. Обухвата период од доласка Kутригура Хуна у Тракију за време Јустинијанове владавине 558. године, до смрти цара Тиберија 582. године.
Значајни фрагменти дела сачувани су у одломцима Kонстантина Порфирогенита и у Суди. Иако је стил понекад бомбастичан, сматра се поузданим и један је од највреднијих ауторитета за историју 6. века, посебно у географским и етнографским питањима. Био је очевидац неких догађаја. Kао и Агатија, писао је епиграме, од њих је један, о персијском магу (прешао је у хришћанство и умро мученичком смрћу), сачуван у грчкој антологији (Антх. Пал. и. 101). Менандарова историја позната нам је само из одломака сачуваних у енциклопедији и компилацији Kонстантина ВИИ Изводи о посланствима. Поред тога, Менандара су користили његов млађи савременик, историчар цркве Евагрије Схоластик, као и Ираклијев секретар Теофилакт Симоката, он је из Менандарове историје преузео читав један екскурс. И поред сачуваних фрагмената, о конкретној структури и садржају Менандарове историје може се само нагађати. Пошто је Менандар наставио Агатијину историју, могуће је, започео ју је кратким прегледом дела свог претходника. Kао свој узор, Менандар је посредно истакао Прокопија, наглашавајући, неће се ни покушати такмичити са цезарејским историчарем. Менандар је, изгледа, писао сажетим стилом користећи се класичним атичким дијалектом уобичајеним за византијску књижевност, посебно историографију. Судећи по сачуваним одломцима, Менандарова историја је превасходно посвећена дипломатској историји, без превише описивања ратовања и забавних географских или етнографских екскурса. Менандар је писао, не сматрајући да ће му поштовање донети блистав стил који је избегавао, већ поузданост. Понекад је изражавао отворени став о дипломатским способностима царева Јустинијана И, Јустина ИИ и Тиберија ИИ и њихових великодостојника попут Петра Патриција. Посматрајући догађаје из хришћанске перспективе, Менандар је заклјучио како су несреће које су задесиле Царство током ратова са Персијом биле последица божијег гнева услед неправедности Византинаца према њиховим поданицима у Јерменији и кавкаској Иберији. Могуће је, Менандарова историја првобитно је саставлјена у десет књига, мада се претпоставлја, обимом је била ближа сажетијој Агатијиној пре него Прокопијевој грандиозној Историји ратова. Поред дипломатске грађе, Менандар је користио и усмена обавештења што су стизала у Цариград, а сасвим је могуће, путовао је ван престонице ради прикуплјања вести из прве руке.
Одломци из Менандарове историје су значајни за познавање балканских крајева будући је описао борбе Византинаца са Аварима око Сингидунума и Сирмијума. Иако су у периоду који је Менандар описао Авари представлјали главну претњу у Подунавлју, забележио је и неколико важних цртица о Склавинима и њиховим сродницима, Антима. Менандарова историја је у целини сачувана бар до средине 10. века, али је након тога нестала и данас је позната само кроз сачуване изводе. Захвалјујући етнографским и географским вестима које доноси, Менандар спада у најзначајније византијске историчаре.
М. Милановић
Писмо: Ћирилица
Корице: меке
Страна: 220
Формат: Б5
ИСБН: 978-86-81364-35-2
Рецензије
Још нема коментара.