Опис
Словенски матријархат и загонетке прошлости
Капитално дело Евела Гаспаринија Словенски матријархат исписано на више од 800 страница, на српски језик је превео Иван Димитријевић.
Евел Гаспарини био је италијански слависта и етнолог. Вршио је истраживања и водио етнолошке белешке о веровањима, традицији иницијације и о свадбеним обичајима Старих Словена. Ова грађа, сакупљена и размотрена, стопила се скоро у потпуности у фундаменталну књигу Словенски матријархат која је сада први пут доступна нашим читаоцима.
Закључци до којих је дошао Гаспарини представљали су огроман допринос напретку проучавања етногенезе Словена. Не постоји генетско истраживање, археолошки траг или стари запис који би нам толико дочарао нашу давнину као што то чини ова књига.
Водич за интелигентно ишчитавање података о нашој прошлости
Кроз мултидисциплинарно сагледавање словенске прошлости, Гаспарини је дошао до значајних закључака. Овим делом дао је велики допринос науци, омогућивши нам да помоћу трагова наше материјалне, друштвене и духовне културе завиримо у древне периоде људске врсте, укључујући и палеолит, мезолит и неолит, али и метално доба, то необично време у ком је и данас већински европски живаљ из неког разлога одлучио да више не иде напред, да би остао на мање-више истој тачки и у античкој и средњовековној епохи.
Можда ова књига некоме и даље неће бити довољна да објасни настанак Словена, културно повезаних са азијским југоистоком, а језички са Европом. Можда некоме неће бити довољна да разреши мистерију тог „злочина у протосторији“ који је на преласку из неолита у еру бакра, из каменог доба у метално, нагнао наше претке да се уздржавају од културних иновација следећих неколико миленијума. Можда некоме неће бити довољна да до краја разбистри шта је то приморало најмногољуднију европску групу народа да у нововековљу ипак дефинитивно усвоји те изуме. Али ће свакоме бити довољна да себи коначно постави та питања.
О аутору
Евел Гаспарини
Рођен је у Алтиволеу, у области Тревиза, 24. септембра 1900. године. Рано је остао сироче, прво без оца, а потом и без мајке, и имао је за старатеља, према његовим причама, врло строгог ујака свештеника.
Дипломирао је књижевност у Падови. Тамо је пратио, између осталог, семинаре Виторија Бенусија, професора експерименталне психологије, развијајући склоност ка психолошкој интроспекцији која је карактерисала готово цео његов научни рад, а посебно онај који се односи на руску књижевну и културну историју.
Током година студија у Падови, сазрела су његова интересовања за славистику. То је по свој прилици био главни разлог који га је почетком треће деценије XX века – када је постао пунолетан и могао да искористи наследство – одвео на дуги боравак у Беч, чији је универзитет био на гласу због своје солидне словенске традиције.
Овде су његово образовање, као и присуство зналаца што су у Бечу предавали, обележили и други чиниоци који су се показали као одлучујући за његово сазревање као човека и научника. С једне стране, познанство са многим руским интелектуалцима, избеглим после Октобарске револуције у аустријску престоницу, у великој мери је утицало на његове идеје о разлозима који су одредили промене у „морфолошкој” структури руске културе и изазвали „драму интелигенције“.
С друге стране, додир са теоријом културних кругова (Kulturkreis) и онима које је практиковаla Бечка школа (Wiener Schule), пружили су Гаспаринију метод историјско-културолошког истраживања који је водио сва његова истраживања на пољу етнологије.
Од краја треће деценије XX века до 1936. био је у Варшави, где је предавао италијански језик. Вративши се у Италију, настанио се у Вићенци, где је неко време радио као наставник књижевности. Тада је добио посао у библиотеци Марчијана у Венецији, који је задржао и док је крајем те деценије почео је да предаје италијански језик у Љубљани.
Током Другог светског рата био је задужен за руску књижевност на универзитетском институту Ка’ Фоскари у Венецији. Тих година се придружио Акционој странци. Због тога је ухапшен од стране црнокошуљаша и подвргнут тортури. Успео је, међутим, захваљујући психолошком одбрамбеном механизму (као што је и сâм морао да каже много година касније), да издржи мучење и да не ода саборце.
Године 1947. постао је редовни професор руског језика и књижевности у Венецији, и Падови, где остаје до 1970. године као редовни професор словенске филологије и руског језика и књижевности.
На његове етнолошке студије много је утицала теорија коју је формулисао Лео Зајферт у делу Die Weltrevolutionäre, von Bogumil, über Hus zu Lenin, објављеном у Бечу 1931. Према Зајферту, тенденција стварања колективне имовине своје корене има у аграрно-матријархалној oснови; из тог разлога друштвени преокрети који су се десили у Русији у првим деценијама 20. века показивали би да је слична подлога још увек била активна у словенској култури и цивилизацији: једној цивилизацији која се, дакле, смешта у егзогамно-матријархални културни круг, а не у индоевропски.
Потрази за потврдом или ревизијом ове теорије, а у ширем смислу истраживању цивилизације Прасловена (а касније и историјских Словена), Гаспарини је посветио највећи и најбољи део своје научне делатности. Он је своје проучавање базирао на критеријумима истраживања историјско-културног метода (за разлику од еволуционистичког или дифузионистичког) – који су подржавали Лео Фробенијус, Вилхелм Шмит, и коју је накнадно елаборирала Бечка школа – као и на инструментима бројних научних дисциплина: на првом месту етнологије, али и археологије, лингвистике, историје религија, као и ботанике, музикологије итд.
Последњих година Гaспарини се вратио руској књижевности, овога пута анализирајући је са изразито антрополошког становишта, што је видљиво чак и из наслова монографских курсева одржаних на универзитетима у Венецији и Падови (Тежина земље. Разматрања о руској књижевности, Венеција, 1967; Тежина земље Антрополошки спектар руске књижевности, Венеција, 1968: под истим насловом објављени су курсеви и наредних година, 1969. и 1970, у Падови).
Гаспарини је умро у Кастелфранко Венету 29. маја 1982. године, у оном делу области Тревиза у којој је провео детињство и ведре, плодоносне године свог сазревања и старости.
Рецензије
Још нема коментара.