пише: Драган Р. Млађеновић

 

 

По друм идем, за друм питам, 

Стојанке, казуј, мори, бела Врањанке, 

Стојанке, ти ми, мори, памет помери! 

Коња водим, пешки одим, / Стојанке, казуј мори… 

Воду газим, а жедан сам, / Стојанке, казуј мори…

Ово је изворна врањанска песма о прелепој Стојанки, белој Врањанки; живот несрећне хришћанске девојке трагично је прекинут у првом цветању (у турско време, пре 1878. године и ослобођења Врања). 

Причу о прелепој Стојанки и њеној трагичној судбини још у детињству је од старих суграђана слушао Врањанац Борисав Станковић (1876–1927), славни српски писац и драматург Народног позоришта у Београду. Песму је унео у своје најпознатије драмско дело, Коштану (премијера је изведена у Народном позоришту у Београду 1900, а друга, са прерађеним текстом, 1902); приповетку Стојанке, бела Врањанке, објавио је 1901. године. 

Врање је у време Бориног рођења било успавана погранична касаба на граници турског царства. Турци, односно муслимани, уживали су сва грађанска и људска права, за разлику од хришћанске раје којој су та права била ускраћена. 

Борина приповетка Стојанке, бела Врањанке почиње описом старог Врања и краја у коме живе јунаци приче: 

Пре неколике десетине година, на североисточној страни вароши Врање, близу Ћошке, дизаше се серај Шаћир-бега. (…) Одмах испред сераја, преко пута на ледини беше – а и сада је – чешма. На ову чешму су долазиле хришћанске девојке по воду. 

Међу девојкама једна – Стојанка – истицаше се како лепотом, тако и лаким, пуним господства и нежности, ходом. Лепа јој црна коса, оплетена, спушташе се низ плећа чак испод паса. Иде забрађена црвенкастом марамом – шамијом – са обореним црним крупним очима и дугим трепавицама. Нежно јој бело лице проткано руменилом, уста мала, црвена, и набубрела као трњине. Утегнута у тесан јелек, у широким шалварама и опасана бошчом (прегачом), погнуте главе иде шапћући тихо са једном девојчицом до себе. 

Што ближе серају, то већма убрзаваху кораке. Баш они наспрам сераја, одједном јекну шаркија и песма са доксата: 

Стојанке, мори, Стојанке, / Стојанке, бела Врањанке!… 

Кога те мајка родила, / На што је оком водила: 

Да ли на слунце сјајано, / Или јабланче танано – 

Бре, гиди, гиди!… 

– Ах! јекну бег, па баци шаркију и диже се: – Изеде ме! 

Кад је Шаћир-бег први пут запевао песму о прелепој Стојанки, чаршија је могла да наслути даље догађаје. Оно што је у овој трагичној причи необично, јесте природа бегове љубави: он не жели да Стојанку отима на силу, као што је то учинио муж њене сестре Ташане. Ево како Бора описује први сусрет заљубљеног Шаћир-бега са Стојанком на чешми: 

– Оћеш да ми даш воде? 

– Што да не, бего? Ево! 

И пружи му тестију. Он је узе, принесе устима, али заборави да пије. Поглед му утону у њено лице, груди. Загрцну, рука му задрхта, и умал’ што не испусти тестију. 

Са запламтелим лицем, сјајним очима, сав тресући се, пружи јој натраг тестију. – На, изгоре ме! – рече загушеним гласом, па се наже над њом цептећи као прут. Она претрну, сагну се, и у страху, уздигнувши ручице, повиче: – Аман, бего, молим ти се! 

Бег се трже и пребледе: – Не бива! Не моли мене, не бој се. Трун не сме да падне, а камоли рука човека. Не, не, Стојно!… Не бој се ти мене. Неће бег теби криво да учини. Своје би очи ископао, цео свет затро и у џенет отправио, само не тебе, не! Ах, Стојно, изгорех за тебе! Ако имаш душу, веру, срце, чуј ме: Нећу ја тебе силом. Алах нека ме убије ако те моја рука такне без твоје воље… Ајде, Стојно! Нећу ти веру твоју, нећу ништа, само тебе! Имам мајку, ће те чува и пази к’о очи своје… Нећеш ли ме, тешко мени, теби, свима… у ћутук све ћу да набијем. (…) 

– Не, не, бего! Аман, не дирај ме… Па одјури кући. (…) 

– Турчин, Турчин! Ах, да само то неје! Како да му кажем? Смем ли?!… Где је то било да хришћанка ’оће Турчина? Ах, да ’оће бар силом… 

Стојанка се кроз плач поверила старијој сестри затраживши савет од несрећнице која је управо такво искуство прошла. 

– Разбери се, Стојно, слатка сестро моја! Зар не знаш како сам ја прошла? (…) Чуј ме, да ти кажем: и моја лепота беше на далеко. Покојни уграби ме и силом потурчи. Мајка прокле, брат не беше ту. Кад дође и чу шта је било, зарече се да ће ме осветити. (…) Истина, сестро, да је срамота, али волели смо се. Загрљени, опијени свежином летње ноћи, тек што сан да ме ухвати, чу’ шуштање. Погледа’ и скамени’ се. Више главе стајаше наш брат и још један с њиме. (…) ’Цркни, псето турско! Познајеш ли ме? (…) Нож сену, бег јаукну, поче да кркља и издахну. (…) Ах, слатка сестро, што ти причам, и сама знаш! Знаш, брата ухватише и погубише; мајка ме прокле, и да ми још ти неси, не знам шта би било од мене… 

Стојанке, мори, Стојанке, / Стојанке, бела Врањанке! 

Београдски песник Драгутин Илић (потписивао се као „Илијћ”, 1858–1926), је књижевно сазрео у првом књижевном салону у Београду, у песничкој кући његовог оца, песника Јована Илића (1824– 1901); Јован је имао четири сина, Милутина, Драгутина, Војислава и Жарка, и сви су писали песме, драмску и приповедну прозу. Најуспешнији и најславнији био је Драгутинов млађи брат Војислав (1860–96). 

Двадесеттрогодишњи Драгутин Илић је прву службу добио као писар Првостепеног суда у далеком Врању, на самом југу Кнежевине Србије. Драгутин је у Врање стигао крајем октобра 1881. године. „У тек ослобођеном граду (1878) Драгутин ступа у ближи додир са патријархално-источњачким животом, каквог је у Београду већ било нестало”. Млади романтичарски песник се живо занимао за егзотични живот старог Врања, завиривао иза тешких капија, слушао чулне и танане песме и гледао заносне игре. 

Годину дана по ослобођењу Врања, писац Зарија Р. Поповић, родом Гњиланац, формирао је певачку дружину „Права Србија”, коју је одушевљено водио као самоуки диригент. Млади песник, писац и писар Драгутин, и сам велики љубитељ народних песама и даровити певач, брзо се спријатељио са Заријом Поповићем. Од Зарије је научио песме које су се у Врању тада највише певале: Стојанке, бела Врањанке, Шано душо, Шано мори, Мирјано, ој, Мирјано и друге. Све три је на свој начин песнички обрадио: најпре је у часопису „Отаџбина” објавио песму о Стојанки. 

Драгутин Илић се у Београд вратио већ 1883. године, а онда је у збирци Песме (1884) објавио своје уметничке обраде најлепших врањских песама: игру с певањем познату као Шано, душо Илић је насловио Ој леле, леле!, а песму о прелепој Стојанки, белој Врањанки – Под пенџери- те

Прича о Стојанки и Шаћир-бегу постоји и препричава се као сведочанство једне трагичне љубави, обостране или не, не знамо. Ивана Тасић каже да је Шаћир-бег практично уходио Стојанку. „Где год би се она кретала он је пратио, певао песму, патио.” Као што стоји у приповеци, он је деловао и заштитнички према њој, тврдио је како нико не сме њој ништа нажао да учини, укључујући и њега самог. 

Међутим, на крају приповетке дешава се једна необичност. Глумац Драган Живковић казује: „Кад је Шаћир-бег запевао први пут песму Стојанке, већ се у чаршији могло да наслути шта ће се десити. Као загробна тишина када се спусти на кровове, као да цео град зна да он воли Стојанку, а нико ништа не сме да предузме, нити каже. Оно што је специфично је да је он хтео Стојанку, али не на силу и био је спреман да се одрекне свег свог иметка зарад њене љубави. Шаћир-бег је рано остао без оца, живео је са мајком и тај иметак је био врло велики.” Овим мотивима забрањене љубави се Бора Станковић бавио, имамо исти случај у Ташани. Међутим, када се у старом Врању нешто тако деси, знало се како даље иде. Ако је у питању девојка, ћерка из српске породице, отац одмах шаље „абер”, поздрав, који је подразумевао отров у бочици који је девојка морала да попије. „То су тада били стандарди, није било ништа чудно. Те приче су се завршавале трагично, али ја сам дозволио себи ту слободу да мало променим крај у представи”, наводи Драган Живковић. У случају Ташане, чак се и мајка ње одрекла, она проклиње своју кћер и не жели да је види, иако је она отета против своје воље. 

С озбзиром на забрањену љубав и последице које би она могла да носи, Стојанка по наговору мајке одлучује да се уда за другога. „У налету беса због тога Шаћир-бег је покушао да је убије и то се и догодило на крају приповетке, а тако је и у причи Стане Аврамовић”, каже Ивана Тасић.

 

1 Миодраг Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Музиколошки институт САНУ, Београд, 1960, бр. 400, љубавна песма, певао у Скопљу 1933. год. Сотир Тира Каписазовић из Лесковца. Песму је према Васиљевићевом запису из 1933. године потписник објавио на диску „Певање српско“.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ јануар-фебруар 2022. стр. 29.

 


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder
X